Požar u Notr Damu i zaslepljenost mržnjom

… gde je ta Francuska, on je prišao do velike geografske karte koja je prekrivala kuhinjski zid, a potom raskopčavši košulju pokazao mi je mesto gde ga je u grudi pogodio bugarski dum dum kuršum i kazao sledeće reči:

„Vidiš, sinko, Francuska se svakako nalazi na ovoj karti, ali upamti dobro ovo. Francuska se nalazi u srcu svakog Srbina koji je preživeo strahote Velikog rata i koji je osetio bratsku pomoć velikog francuskog naroda bez koje nas danas ne bi bilo. Francuska će biti i u srcu svakog potomka mojih saboraca, svakog civilizovanog čoveka koji pamti i ne zaboravlja.“

Pre nego što će se postrojiti pred Gospodom, pridruživši se svojim saborcima iz proslavljenih srpskih pukova i francuskim ratnim drugovima sa kojima se borio za slobodu, deda je mene i brata odveo na Kalemegdan da vidimo Spomenik zahvalnosti Francuskoj, a potom i na Francusko ratno groblje u Beogradu. Jednog novembarskog jutra 1976. godine podigla je sidro još jedna lađa francuska i na jedrima časti, viteštva i rodoljublja otplovila put svetle luke beskonačnosti odnoseći na svoje poslednje putovanje Božidara Milivojevića, na odavno pripremljeno sidrište nezaborava.

Možda bi u svetlu današnjeg rado korišćenog vokabulara od strane onih koji prodaju herojstvo mučenika iz Plave grobnice, koji zarad još malo vlasti i slasti rasprodaju mošti zejtinličkih heroja, Božidar Milivojević bio ne borac za slobodu otadžbine, već francuski plaćenik i sluga svetskih moćnika koji se borio zarad boce francuskog konjaka a ne za najsvetije i uzvišene ideale, dajući otadžbini sve a zauzvrat ne tražeći ništa. Nisu dočekali heroji sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana da vide kako je tokom devedesetih godina Francuska izletela iz srpskog srca, kako je bila jedna od država koja nam je uvela sankcije, da bi naposletku na krilima Milosrdnog anđela doletela na nebo Srbije sipajući na nas tovare bombi kažnjavajući nedužan narod zbog pogubne politike Slobodana Miloševića.

Vaspitavan na dedinim rečima nezaboravnicama, naučen sam da volim i poštujem sve ljude, da ih ne delim na one koji se krste, križaju ili klanjaju, već da jedina podela koju poznajem i priznajem bude podela na ljude i neljude. O francuskoj istoriji, kulturi i umetnosti učio sam tokom školovanja.

Čega nije imalo u udžbenicima, bilo je u enciklopedijama, u biblioteci, na filmovima. Nikada neću zaboraviti sa koliko mi je ushićenja moj školski prijatelj, poznati srpski slikar, pričao o lepoti Luvra i znamenite katedrale Notr Dam u čijem hladu su stvarali neki od najvećih svetskih ali i naših umetnika. Onog Notr Dama čija su zvona 1389. godine zvonila u čast srpskih vitezova sa Kosova polja.

Ta su se zvona oglasila i posle srpske pobede na Ceru 1914, prvog savezničkog trijumfa u Velikom ratu. Sa te katedrale, dok su sve svetske telegrafske agencije spremale da jave vest o konačnom slomu i kapitulaciji Srbije, 24 sata su zvonila zvona u čast srpskih pukova koji su 3. decembra 1914. na Kolubari ispisali jednu od najlepših stranica naše istorije. Baš kao i 15. septembra 1918. kada je probijen Solunski front.

Gradnja te velelepne katedrale počela je 1163. godine kada je otprilike počela i gradnja Đurđevih stupova. U ponedeljak stravični požar teško je oštetio ovu znamenitost Pariza koja se nalazi na listi svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESCO. Dok su vatrogasci pokušavali da obuzdaju vatrenu stihiju i ugase plamen, na tviter nalogu partijskog glasila vladajuće stranke u Srbiji objavljen je sledeći komentar:

„Stigla ih Božja kazna! Francuzi pre šest meseci okačili zastavu lažne države Kosovo u katedrali Notr Dam. Sada je uništava vatrena stihija!“

Prateći zluradi komentari i likovanje ostrašćenih bezumnika nisu dostojni pažnje nijednog čoveka, baš kao što bi bio slučaj i sa ovim nesuvislim tvitom, da nije reč o udarnoj informativnoj pesnici i naprednom stranačkom biltenu. Na stranu što je tvit obrisan posle najave predsednika Srpske napredne stranke, Aleksandra Vučića, da će se i Srbija priključiti državama koje će pomoći u obnovi izgorele katedrale.

Likovanje nad sudbinom ove znamenitosti Pariza, uz podsećanje na tužnu sudbinu kosovskih svetinja, samo jasno oslikava stanje svesti onih koji nikakvu pouku nisu izvukli iz sopstvenog stradanja. Suvišno je očekivati bilo kakvu empatiju od onih koji su Pećku patrijaršiju menjali za Bambilend, a portu Visokih Dečana pretvorili u parking za NATO tenkove, trampeći uz put Gazimestan za stan od dva ara. Ako je ovo kazna Francuzima zbog nečega što su učinili Srbima, zašto je onda nama izgoreo konak manastira Hilandar? Nisu li oni koji se raduju požaru u Parizu, isti oni koji su se zbog stradanja Bogorodice LJeviške od strane albanskih vandala tokom martovskog pogrom 2004. godine, osvetili paleći Bajrakli džamiju u Beogradu.

To su isti ljudi koji su se radovali rušenju džamije Ferhadije u Banjaluci i Sabornog hrama Svete Trojice u Mostaru. To su isti oni koji Kalemegdan razaraju da bi ga žičarom razapeli.

Požar na Notr Damu je na sreću ugašen. Požar u srcima ljudi zaslepljenih mržnjom, koji likuju nad tuđom nesrećom, nažalost i dalje gori. Ali kratkotrajan je taj plamen. Jer zapisano je:

Sazidaću crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati! (Mt.16,18)

Autor je član Demokratske stranke