U trci za glasove političari su sve izdašniji. Najviše obećanja i dalje dobijaju penzioneri, ali kako su oni zahvaljujući godinama i iskustvu prilično sumnjičavi teško da će poverovati u obećanje Nebojše Čovića o duplo većim penzijama. Što ne ide – ne ide! Takav „hokus pokus“ nikada se i nigde nije dogodio. Znaju oni dobro da bi se – čak i kada bi bilo toliko para, a nema ih – našao već neki drugi važniji cilj zbog kojeg penzioneri treba još samo malo da pričekaju.
Gotovo rame uz rame sa penzionerima stoje nezaposleni. Nema iole važnije partije koja ne obećava brzo otvaranje novih radnih mesta. Niko, ipak, nije toliko preterao da obećava posao za sve, pa nezaposlenima takođe preostaje da odmahnu glavom i da se, kao i dosad, snalaze kako sami znaju i umeju. Da li će armija nezaposlenih glasati i za koga – nisu sigurni ni političari ni istraživači javnog mnjenja.
Tu su, zatim, obećanja za onih pet miliona građana koji nisu dobili besplatne akcije. Njima obećavaju akcije elektroprivrede, naftne industrije i drugih dobrostojećih javnih preduzeća, u visini od nekoliko hiljada evra. Mnogi će u to i poverovati, ali računice pokazuju da – ako takvog poklona uopšte bude – realno neće moći da bude veći od sto ili dvesta evra.
Na velika zvona obećava se i povratak imovine oduzete posle Drugog svetskog rata. To, ipak, nije šarena laža, ali je sasvim sigurno da ni tu ne treba previše očekivati. Zakon tek treba da se donese, a kada to bude učinjeno, pokazaće se da je postupak spor i komplikovan i da, kada se jednom završi, bivši vlasnici i njihovi naslednici neće biti nimalo zadovoljni ni visinom ni tempom isplate. Ipak, povratak imovine zahtevaće i Evropska unija, kada se Srbija približi njenom pragu, pa će neka od budućih vlasti morati učiniti ono što se uporno izbegava i odlaže.