Prema svetu se govori jednim glasom

Dušan Lazić Različite, često suprotne izjave funkcionera Srbije o značajnim spoljnopolitičkim pitanjima, nameću pitanje da li imamo jasno opredeljenu, konzistentnu spoljnu politiku koja izražava i štiti državne interese, ili su ti interesi podređeni stranačkim i drugim potrebama? Različite poruke svetu o pitanjima od kojih zavisi razvoj Srbije i njen međunarodni položaj (Hag, evropske i evroatlantske integracije, Kosovo, NATO, itd) izraz su ozbiljnih razlika u stavovima najuticajnijih političkih snaga u našoj zemlji, ne samo na liniji vlast-opozicija, već i u okviru vladajuće koalicije. Ma koliko se insistiralo na tome da postoji jedinstvo u vezi sa Kosovom, razmimoilaženja na ovome planu nisu zanemarljiva. Kosovo uskoro, u slučaju nepovoljnog rešenja statusa, može postati povod za nove političke tenzije i previranja u Srbiji.
U demokratskim, stabilnim i organizovanim državama, unutrašnja politička nadmetanja uglavnom se zadržavaju u okvirima zemlje, a prema svetu se po pravilu govori „jednim glasom“. Lične interpretacije i stranački i drugi pogledi ne postoje u spoljnopolitičkoj i diplomatskoj praksi, koja se striktno zasniva i pridržava zvanično usvojene politike. Kakofonija u izjavama i ponašanjima, u svetu se tumači tako da Srbija ima problema ne samo u odnosima i komunikaciji sa međunarodnom zajednicom, već i sama sa sobom.
Ne smeju se potceniti opasnosti od upornih pokušaja antievropskih političkih snaga kod nas da se izvrši revizija sadašnje proevropske spoljne politike, što bi našu zemlju ponovo vodilo u međunarodnu izolaciju.
Da bi spoljna politika dosledno izražavala dugoročne interese države i građana, ona treba da bude Ustavom i zakonima jasno regulisana. To kod nas sada nije slučaj. Ustav Srbije ne pominje programska opredeljenja, pravce i sadržinu spoljne politike, niti osnovna načela međunarodnih odnosa i saradnje. Time se ostavljaju odrešene ruke vlastima kakvu će spoljnu politiku voditi i kako će se ponašati na međunarodnom planu.
Precizno normiranje nadležnosti, ovlašćenja i odgovornosti u kreiranju, vođenju i ostvarivanju spoljne politike – polazeći od principa podele vlasti – pretpostavka je i za uravnoteženu uzajamnu kontrolu aktivnosti državnih organa u ovoj izuzetno delikatnoj oblasti. U Ustavu nema ni preciznijeg određivanja nadležnosti Skupštine, Predsednika Republike i Vlade, niti se ulazi u složenu problematiku odnosa njihovih ovlašćenja u kreiranju spoljne politike. To takođe pruža mogućnosti za razne arbitrarne postupke i tumačenja, zavisno od faktičkog odnosa političkih snaga i njihovih trenutnih dogovora.
Neke od pomenutih slabosti mogu se prevazići novim Zakonom o spoljnim poslovima. Sudeći prema Nacrtu, on će se uglavnom zadržati na regulisanju realizacije spoljne politike, a ne njenom kreiranju, odnosno na ulozi i radu Ministarstva spoljnih poslova, u čijoj nadležnosti je sprovođenje i koordiniranje spoljne politike.
Najavljena izrada strategije spoljne politike prilika je da se načelno definiše spoljnopolitička orijentacija na duži rok, polazeći od državnih interesa. To treba da onemogući i pokušaje preispitivanja spoljnopolitičke orijentacije, zavisno od stranačkih potreba.
Uloga stranaka u spoljnoj politici kod nas se često pogrešno shvata i tumači. U svim demokratskim zemljama političke partije posvećuju veliku pažnju spoljnoj politici, kao izuzetno važnoj oblasti državne politike. To je nesporno i u vezi s tim ne bi trebalo da bude problema. Problemi, međutim, nastaju u vezi sa načinima ostvarivanja uticaja stranaka na spoljnu politiku. U demokratskim društvima uticaj stranaka na formulisanje i vođenje spoljne politike ostvaruje se, po prirodi stvari, u parlamentu. Demokratski usvojena spoljna politika obavezna je za sve državne organe i funkcionere. Neprincipijelna stranačka mešanja i opcije samo mogu da štete državnim interesima. To, između ostalog, stvara mogućnosti za razne privatizacije, bez odgovornosti za poteze koji se preduzimaju posebno u oblasti kadrovske politike.
Za uspešno ostvarivanje spoljne politike neophodno je izgraditi kvalifikovanu, profesionalno sposobnu diplomatiju. Samo takva diplomatija – koju tek treba u dužem periodu stvarati – može biti autentični tumač i zastupnik interesa države i građana u međunarodnim odnosima.