Prodaja ili privremeno korišćenje

Najveća borba vodila se oko garancija. Prvo, da li će poslovi biti uvezani (prodaja NIS-a, prolazak gasovoda i izgradnja skladišta gasa). Nadalje, kakve su konkretne garancije za pojedine poslove. Očigledan dokaz da se u tome nije baš daleko stiglo je da je čak i jedna bezlična (i prilično besmislena) fraza „kupac se obavezuje da upotrebi svoju moć“ za drugu ugovornu stranu neprihvatljiva, pa je dodata napomena da to zavisi od „saradnje s prodavcem“.

Stepen naše zaštite je sporan. Na primer, ostavljena je mogućnost da se isplata kupoprodajne cene obavi u dinarskoj protivvrednosti. Međutim, umesto da 400 miliona evra potrebnih za plaćanje NIS-a bude problem ruske strane, predviđa se da potpisnice ugovora imaju obavezu da o tome „postignu poseban dogovor sa poslovnom bankom“. Insistira se da „ni jedna od Strana ne trpi gubitke usled razlika u kursu“, ali takve transakcije podležu plaćanju provizije odabranoj banci, pri čemu ovde „strane podjednako snose troškove te provizije“. Znači, i srpska strana mora da plaća bankarsku proviziju za eventualnu konverziju kod prijema novca namenjenog za otkup NIS-a!

Vrhunac predstavljaju klauzule o vraćanju novca. Strane su saglasne da kršenje neke od odredbi iz člana 8.1.1. (da se plate usklađuju s rastom životnih troškova, da nema otpuštanja radnika do 31. 12. 2012. i da otpremnina za dobrovoljni odlazak iznosi 750 evra po godini) i kršenje obaveze iz člana 8.1.2. (investicione obaveze u kontinuitetu) predstavlja osnov za raskid ugovora. Taj raskid će biti obavljen „bez obzira na bilo šta što u ovom ugovoru ukazuje na suprotno“. Nakon toga, nema kaznenih odredbi po kupca (novog vlasnika), nego je, verovali ili ne, predviđeno da „Prodavac isplaćuje Kupcu puni iznos Kupoprodajne cene, a Kupac prepušta Prodavcu svoje pravo na Paket akcija“. Da stvar bude još gora, predviđa se i da „Strane neće jedna prema drugoj imati dalja potraživanja… uključujući tu i zahtev za kompenzaciju, po bilo kojem osnovu“. Prema tome, ruski partner može do kraja 2012. ili do ispunjenja investicione obaveze, ako mu to odgovara, da namerno isprovocira raskid ugovora i uzme novac nazad, bez ikakve obaveze da vrati bar deo onoga što je u međuvremenu zaradio zahvaljujući vlasništvu nad NIS-om! Jesmo li mi prodali NIS ili smo ga dali na probno korišćenje? Partner se od neuspeha zaštitio i preko granice uobičajenog (mogućnošću bezbolnog izlaska iz posla), ali kakva je naša strategija?

Što se tiče garancija za izgradnju podzemnog skladišta gasa, o tome je rano govoriti, pošto se u „Memorandumu o razumevanju“ decidirano kaže da će konačna odluka o investiranju biti doneta kasnije, ako se ispune određeni uslovi. Identična situacija je i kod izgradnje gasovoda kroz našu zemlju, s tim da ćemo tu, prema potpisanim „Osnovnim uslovima za Osnovni sporazum o saradnji“, imati izuzetno velike troškove bez obzira na to da li će do realizacije projekta uopšte doći. Interesantno je i da se oba posla tretiraju kao „projekti srpske strane“, a ne kao zajednički. Time se jasno stavlja do znanja pozicija ruskog partnera – on je neko ko će tek kasnije odlučiti da li će navedene projekte srpske strane podržati (u njima učestvovati) ili ne. Uostalom, sami nazivi potpisanih dokumenata „Memorandum o razumevanju“, odnosno „Osnovni uslovi za Osnovni sporazum“, dovoljno govore o pregovaračkoj fazi u kojoj se poslovi trenutno nalaze.

Jasno je da je ovaj posao (poslove) trebalo ugovoriti sa znatno povoljnijim klauzulama. Nejasno je da li je našoj visokoj državnoj delegaciji pre potpisivanja ukazano na ove, i slične, problematične tačke dogovora, i ako nije, zašto?

Autor je konsultant za poslovne rizike i krize