Prst u oko 1Foto: FreeImages / Cierpki

Kako se navodi u saopštenju, pobednički slogani biće „korišćeni u kampanji za promociju mera populacione politike sa ciljem podsticanja rađanja u Republici Srbiji“.

Prvo mesto dele slogani „LJubav i beba – prvo što nam treba!“ i „Rađaj, ne odgađaj!“. Drugo mesto zauzele su krilatice „Mama – neću sama, tata – hoću brata“ i „Dosta reči, nek zakmeči“. Nadležni aršin odmerio je i to da treće mesto među najboljim motivacionim frazama predstojećeg demografskog buma zauzimaju sledeći biseri lumpen-psihologije: „Čuda se ne dešavaju. Čuda se rađaju.“ i „Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju“.

Već na prvi pogled evidentan je osnovni kriterijum na osnovu kog su ocenjivani – da li su „pogodili“ temu. Očigledno jesu, budući da polovina nagrađenih krilatica direktno poziva na rađanje. Možda – ali ne i nužno! – zato što su ih sve smislile žene. Polovina njih rađanje, štaviše, naređuje, što im je verovatno donelo i bonus poene.

Naredbeni je i po formulaciji negativan i ton obe afirmacije koje su zauzele drugo mesto. Tako im i treba. Negativni poeni u prvom od njih, dodeljeni mu zbog toga što devojčica nešto neće, verovatno bivaju amortizovani bonusom za porudžbinu brata. Želja da dobije sestru, onu od koje bi se jednog dana isto tako očekivalo da rađa bez reči, u najmanju ruku bi je ostavila bez bodova. Drugi vicešampion, onaj bez reči i moj lični favorit, zabranjuje bilo kakvu polemiku i zahteva proizvodnju novog negovorećeg, od autoriteta zavisnog bića, mada sa svoje kenjkave prirode, doduše, ne baš uvek ugodnog za društvo. Ništa čudno, budući da ovakav dragulj, sudeći po arbitrima ovog konkursa, i priliči roditeljima ovdašnjim, pretpostavljam naročito očevima.

Inventivnost i osvešćenost o vremenu u kom živimo (da podsetimo: u XXI veku), jednako kao ni zdrava pamet, nisu otelovljene ni u preostalim kičeroznim frazama, te sasvim izvesno nisu spadale među kriterijume koji se pikaju. Au contraire. Zdrava logika nalaže da budućim roditeljima, a u našim uslovima i pomažućoj im rodbini, ipak prvo treba koliko-toliko dostojanstven egzistencijalni minimum da bi bebu, kako veli prvo-prvonagrađeni autor, odgajali u ljubavi, umesto da je, svoj željenosti i roditeljskoj ljubavi uprkos, (sve) češće doživljavaju kao ekonomsko breme. Danas možda svesniji ove činjenice nego ikada pre. Imajući sve ovo u vidu, ispada da je jedna od autorki trećenagređene krilatice ipak u pravu: to što se deca u našem okruženju uprkos svemu ipak rađaju graniči se sa čudom.

Dobrohotnost poslednjeg predloga za sprovođenje državne politike u oblasti koja se bukvalno tiče produženja ljudske vrste na ovim prostorima na kraju ispada gotovo ganutljiva. Nek ide život, veli autorka, a biće i nečeg lepog u njemu. Nesumnjivo i svakako. Međutim, ima valjda nešto i u slobodi izbora, onoj neuslovljenoj nužnošću da se bira između podmirenja jedne ili druge egzistancijalne potrebe, međusobno uzajamno isključujuće iz prostog razloga što se za obe – nema.

S druge strane, da nisu ove krilatice možda ipak verodostojan odraz ovdašnjeg stadijuma socijalne evolucije? Ukoliko je tako, ono što možemo da očekujemo je javni poziv za logo istoimene akcije. Šta bi u tom slučaju bio odgovarajući simbolički prikaz stvarne situacije? Recimo, stanoviti i znakoviti prst u oku. Muški ili ženski, u muškom ili ženskom oku, sasvim je svejedno. Poruka je višeznačna, ali jasna. Jedno od ilustrativnih tumačenja, pomenutih u okviru onlajn debate koja se ovim povodom već razvila, sasvim izvesno je i „Dosta reči, nek zakmeči, SMS će da ga leči“. Ostala, među kojima bih kao ilustrativna izdvojila ona na njuz.net, takođe su odraz realnosti današnjice, koja se doima sve daljom od zdravog razuma.