Pun kufer demokratije

Ilija Marković I Beograd je srce Srbije. Zemun doš‘o, valja vojevati za Beograd. Dok pogled puca u „Pobednika“, pobednici se tope od miline. Ivin voz se zahuktava: ćihu-ihu-ihaha!
„Taman da uhvatimo zadnji voz za Evropu, kad ono – zadnji izbiše prvi.“ Ako prvi imaju poslednju reč, kako je moguće da zadnji ubijaju prve u pojam? Kakva je razlika između ćorka i prvog metka, zna drugi. O trećem da ne govorimo.
Ivica je deminutiv. Iva je žalosna zbog vrbovog klina. Ivin ili ivov, ivi svejedno. Klin se klinom izbija, vrbov – vrbovanim Ivom. Otkad je politika petljavina, petlja i omča su u koaliciji. Natezanje je prva faza zatezanja konopca. Ko obećava brda i doline, misli na golgote i doline plača.
U Dolini plača iva je drvo života. Žalosna vrba roni suze nad trskom koja ne misli. Trski koja misli aforizam je slamka spasa.
U korist svoje štete možete da radite samo u ovoj zemlji i da vam se takav posao isplati višestruko, višestrano, višestranački. Da bi promene bile korenite, koren se iskopa i tako iskopan koren ukopa se u ionako iskopanu zemlju.
Ni trava ne niče kad se na nju viče. Zato, za ime boga, ne pritiskajte ga! Pun je sebe. Kad iva oboli od kompleksa veličine, umisli da je lipa. Kad je na visini zadatka – palma.
Uvek se pređemo. Nama je svaka reka Rubikon. Ni vođa ne zna kuda ovo vodi. U tome je tajna njegovog i njihovog uspeha.
Demokratija je sizifovski posao. Gurao, ne gurao kamen sa srca, isti se hvataju na isto. Marica i Ivica nisu bajka. Nisu ni iz iste priče. Oni su naša zbilja. Lakše je ivu udesiti za Vrbicu no Ivicu za maricu: ako vam je pun kufer Ivice, neka se pripremi marica; ako je istina na sredini, onda je između nje i njega. Kad istina curi na sve strane, svako nudi svoj pampur.