Puno poverenje bez provere

Marko Omčikus Neko je razglasio da se ukida Galerija fresaka. Drugi, ili isti taj, napisao je protest i pridobio 250 potpisnika – imena koja u kulturnoj i naučnoj sferi uživaju visoki kredibilitet.
Početkom sedamdesetih godina prošloga veka Vlada i Skupština Crne Gore odlučila je da na Lovćenu ukloni kapelu u kojoj su bili sahranjeni zemni ostaci Njegoša i postavi megaspomenik po Meštrovićevom projektu. Respektivan, ali znatno manji broj ljudi od kredibiliteta nego u slučaju Galerije fresaka, u Crnoj Gori i Srbiji, i poneko iz drugih republika SFRJ, potpisivao je peticiju protiv takvog necivilizacijskog čina. Reagovali su intelektualci i pojedinačno. I ne samo naši, Žan Kasu je lično pisao Titu. Nažalost, Vlada i Skupština Crne Gore sprovele su nameru.
Osamdesetih godina, takođe prošlog veka, Skupština Srbije bila je usvojila Zakon o gradnji ustave u blizini manastira Studenica. Tada se takođe veliki broj ljudi od kredibiliteta pobunio protiv realizacije tog megaprojekta, veoma rizičnog po sam kompleks manastira Studenica. „Pobuna“ je urodila plodom: stavljen je moratorijum na realizaciju.
Oba navedena primera imaju neke sličnosti i različitosti. Zajedničko im je što se intelektualna elita argumentovano izjasnila protiv čega je. U slučaju Lovćena bezuspešno, u slučaju Studenice uspešno.
Vratimo se Galeriji fresaka i krenimo pitanjem: kada je (datum) objavljeno u „Službenom glasniku“ i dnevnim novinama da se Odlukom Vlade i Narodne skupštine ukida Galerija fresaka? Drugo: pošto je Galerija fresaka u sastavu Narodnog muzeja, da li u bilo kojem projektu rekonstrukcije i rekompozicije Narodnog muzeja piše da će biti ukinuta Galerija fresaka?
Piše da bi ukidanje Galerije fresaka bio par ekselans necivilizacijski čin. Međutim, gde je taj pravni ili programski dokument koji predviđa ukidanje Galerije fresaka? Ako on ipak postoji, izvinjavam se, ali zašto onda nije prethodno objavljen? I da zaokružimo još jednim pitanjem: da li su potpisnici pre stavljanja svog potpisa imali uvid u kopiju takvog nekog dokumenta?
Postavljena pitanja možda će ishoditi i neke odgovore, ali činjenica da je 250 kulturnih i javnih radnika uložilo svoj kredibilitet na neproverenu i beskrajno hipotetičnu pretpostavku zaista zabrinjava. Zabrinjava moć manipulacije s jedne strane, iz koje se za sada ne vidi pozadina i krajnji cilj svega toga (mada kolaju neke pretpostavke). S druge strane zabrinjava nešto mnogo više. To je odsustvo reagovanja, u tako masovnom broju, kada su u pitanju stvarne štete po kulturno nasleđe. Gde su bili ljudi s kredibilitetom kada je rušen zvonik u Mileševi. Bilo ih je, ali reč je o veoma malom broju ljudi. Prošlo je bez ikakvih reakcija kada se pristupilo problematičnom malterisanju Pećke patrijaršije. Obavešten sam da se sada trenutno ruši takozvani turski zid u Banjskoj (izvinjavam se ako je informacija netačna).
Iza svih navedenih primera formalno postoje dokumenta koja daju „legitimitet“ devastacijama. Ta dokumenta nisu bila oformljena na principima konzervatorske struke, već na osnovu nečijih želja. Gde je tu bila kulturna javnost da se u masovnijem broju pridruži onim profesionalcima koji znaju šta je kulturno nasleđe i kako ga treba sačuvati?!