Da podelimo i vazduh koji dišemo: Rade Veljanovski o podeli RTS-a između vlasti i opozicije

Imao sam prilike da sa gospodinom Mrdaljem pre par godina na jednoj televiziji raspravljam o RTS-u i on je i tada zagovarao istu tezu ubeđujući mene, koji se pedeset godinama bavim medijima, uz doktorat upravo o javnom medijskom servisu, kako on to zna bolje.

Poznavaoci ove materije sećaju se da ideja podele radio-televizije nije nova. Takav zahtev imala je opozicija u Poljskoj pre nego što su se u toj zemlji dogodile promene. To je devedesetih tražila i naša opozicija, a takav predlog čuo se i pred izbore 2022. godine, kada predstavnici Evropskog parlamenta, koji su učestvovali u dijalogu vlast-opozicija, nisu mogli da veruju šta čuju.

Kaže gospodin Mrdalj da bi „kopiranje stranih modela imalo smisla kada bi političke okolnosti bile prekopirane“. Informišući se površno o situaciji u drugim zemljama, analitičar nije uočio da naš model nije ni od koga prekopiran, da je u pogledu načina rukovođenja originalan, a da u načelu prati praksu i regulatorni okvir Evrope koji ukazuju na iskustvo funkcionisanja javnih medijskih servisa. Te smernice sadržane su u važnim dokumentima koje je i Srbija prihvatila i zvanično se obavezala da ih implementira u svoj zakonski okvir.

Ono drugo što gospodin Mrdalj nije shvatio, to je da javnog medijskog servisa ili ima ili nema. Za RTS se već godinama ne može reći da je stvarno javni servis, jer je pod ujticajem vlasti i Vučić ga je stavrno prisvojio, ali po Mrdaljevom predlogu od toga, da ikada bude javni servis, treba odustati.

Drugim rečima, predlagač ima problem sa značenjem pojma „javni“ u sintagmi javni medijski servis. Javno, kao suprotnost privatnom, kao opšte dobro, kao vlasništvo svih, dakle kao nešto što je u rukama građana i služi građanima. Ali kod gospodina Mrdalja građani se ne pominju.

On hoće javni medijski servis kao najveću i najuticajniju medijsku kuću da podeli političarima: pola vladajućim, pola opozicionim, pa će oni sebi da biraju direktore, urednike, novinare. Time pristaje na pristup da mediji, čak i oni koji se finansiraju sredstvima građana, treba da služe političarima, a ne građanima. RTS kao servis političara, a ne javni servis!

Ne znam o kakvom potencijalnom licemerju govori gospodin Mrdalj poredeći našu situaciju sa Hrvatskom u kojoj, tačno je, parlament bira rukovodstvo HRT-a, ali to je njihov izbor, a mi smo za naše rešenje od najeminentnijih evropskih stručnjaka i organizacija koje se bave medijima dobili pohvale. Da li bi bilo bolje da rukovodstvo RTS-a bira parlament?

Ali i u HRT-u Sabor bira generalnog direktora i Nadzorni odbor, što je kod njih Upravni odbor, a ne i urednike kako tvrdi Mrdalj (Zakon o hrvatskoj radioteleviziji, Član 21). Glavne urednike, putem javnog konkursa i uz prethodno mišljenje novinara, imenuje generalni direktor.

Nastavlja gospodin Mrdalj: „osim lepih želja da se nekako mora izabrati ‘objektivno’ nadzorno telo, za sada nisam video konkretan, operativni nacrt institucionalnog uređenja televizijskog prostora koji bi sprečio tešku dominaciju vladajuće partije“.

Nije video jer nije ni gledao, da jeste, video bi, ne nacrt, već nekoliko medijskih zakona i starih i novih, koji ne dopuštaju upravo to o čemu on govori. Politikolog bi morao da zna razliku između normativnog i stvarnog, a možda i činjenicu da odstupanje od zakona kod nas traje decenijama i onda kada su na vlasti bili oni čije ideje on sada reciklira.

Tačno je da kada se zakon zloupotrebi onda mogućnost manipulacije ide od vlasti direktno do Bujoševića, ali Bujošević je samo nastavio ono što je radio Aleksandar Tijanić, a njega nije izabrala sadašnja vlast, već ona bivša i to direktno ignorišući zakon. Direktori RTS-a su se uvek ponašali poltronski prema vlasti i nijedna ih nije dovodila u pitanje.

Verovatno treba shvatiti kao duhovitost pominjanje REM-a 2, a to je valjda to nadzorno telo o kome Mrdalj govori sa ironijom, ali ono nije rezultat „lepih želja“, kako on kaže, nego je standrad demokratskog sveta, četvrta vlast zaštićena zakonima i podržana međunarodnim dokumentima i funkcioniše u mnogim zemljama. Nigde idealno, ali mnogo bolje nego što možemo da zamislimo.

Pošto u Srbiji mnogo toga ne ide kako treba, nema dogovora, komunikacije, razumevanja, hajde sve da podelimo. Prvo RTS, a onda da imamo vladajuću i opozicionu stranu Knez Mihajlove, Terazija, Slavije, u pozorištima da se zna ko na kojoj strani sedi, u vozilima gradskog prevoza takođe. A što da ne podelimo i parlament, pola jednima, pola drugima, a onda i celu Srbiju i vazduh koji dišemo.

Gospodin Mrdalj nije o javnom medijskom servisu naučio ključnu stvar: to je medijska organizacija čija je osnovna društvena funkcija integrativna, koheziona. Ona treba da spaja, a ne da razdvaja, da objedinjava javno mnjenje i njegove aktere, da omogući prostor permanentne javne debate o najvažnijim društvenim pitanjima. Sada kod nas nije tako, ali da li treba da se saglasimo da i ne treba da bude tako.

Nejasno je šta znače kalkulacije sa brojem poslanika u Mrdaljevom tekstu, da li 189 ili manje, ali što se tiče izbora super urednika od strane opozicije, pa bi onda RTS 2 bio ogledni primer profesionalne televizije u koju bi dolazili i predstavnici vlasti i opozicije, jer bi tamo bilo „uljudnije i kulturnije“, o takvoj naivnosti ne treba trošiti reči.

Zašto predstavnici vlasti ne dolaze na televizije N1 ili Nova S? Uostalom, zar nije izbor Nenada LJ. Stefanovića na mesto glavnog urednika Informativnog programa televizije RTS pre dvadeset godina bio pozdravljen i od onih koje je kasnije razočarao? Pa i za Bujoševića se, u krugovima sadašnje opozicije, nije govorilo da je loše rešenje. Mrdalj ne shvata ključnu stvar: svaki urednik biran direktno od političara je loše rešenje!

Mudrovanje, po kome ako bi RTS 2 bio navijački uređivan, onda bi „unutaropoziciona manjina mogla ubedljivo da dokazuje opozicionoj javnosti da su partije unutaropozicione većine iste kao partije vlasti“, je najobičnije praznoslovlje.

Za svoju inovativnost u sferi medija, možda gospodin Mrdalj dobije Pulicerovu nagradu, ali na Fakultetu političkih nauka, na kome je, pretpostavljam, doktorirao, iz medijskih predmeta ne bi dobio prelaznu ocenu. Ako ga baš interesuje tematika javnog servisa, preporučujem knjigu „Javni RTV servis u službi građana“, kolju sam pre dvadeset godina objavio u izdavačkoj kući CLIO.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.