Radioaktivna burad

Samo pet dana nakon umrežavanja devet centara za merenje radioaktivnog zračenja, čije rezultate ćemo uskoro moći da pratimo i na internetu, srpska javnost zatečena je priznanjem nadležnih da u Vinči iz buradi već godinu dana curi radioaktivni otpad, ali da nije reč o opasnoj pojavi, jer je atomsko smeće „okruženo“ sa dva nivoa zaštite. Jednostavnije rečeno, opasne materije se već dugo izlivaju u izolovanoj prostoriji, odatle u još zaštićeniji bazen, a povećanog zračenja van ovih objekata nema.
Time bi javnost trebalo da bude umirena, ali iz Ministarstva nauke ne skrivaju da se radioaktivni otpad ne skladišti po evropskim standardima. Ne skriva se ni upozorenje Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) na opasnost od pomenutog izliva u Institutu u Vinči, koje je usledilo nakon uspešnog okončanja priprema za zatvaranje metuzalemskog reaktora i prenosa otpada u Rusiju. Ovi ugovori iz programa VIND biće finansirani zahvaljujući naporima i sredstvima IAEA, Evropske komisije, SAD i Rusije, a pored već doniranih 8,6 neophodno je još najmanje 25 miliona dolara.
Na prvi pogled neobično je plasiranje upozorenja Beogradu nakon okončanja uspešnog posla, koji će obezbediti da ovde više ne bude rizičnih zračećih materija. Na drugi i na svaki sledeći pogled, sasvim je logično da institucije međunarodne zajednice i svetski moćnici, veoma čvrsto ujedinjeni u ovom poslu ne samo u Srbiji, brinu za svoju „investiciju“. Razloga za upozorenje zato i ne mora da bude, ali samo ovlašnim praćenjem ekoloških i drugih opasnih akcidenata u Srbiji poslednjih godina, uzroci brige u inostranstvu su više nego razumljivi. Da li bi oni, nakon eksplozija u Bariču, Paraćinu, Fitofarmaciji, brojnih curenja amonijaka i drugih opasnih materija širom zemlje trebalo da imaju blanko poverenje u naš sistem sprečavanja nesreća i zaštite?