Rapsodija „balaševićiana“

I nikakav problem sa takvima (nama) nema pijemontski Beograd („… od Opova do Bođana još je dobrih Vojvođana da im s neba leba naberu…“), da nije činjenice da Balaševića svi i svuda vole i pevaju. Zbog toga je Đole (sa mikrofonom ili bez njega) mnogo značajniji akter od raznih politikantskih i tajkunskih samozvanaca diljem bivše (velike) države. Time je on i opasnost. Uvek moguća subverzija. Istovremeno i harizmatični reaktor oko čije se ose vrte razne političke mahinacije, od lokalnih, pa do predsedničkih izbora. Zbog toga je za svaku Vlast (pa i ovu) malo, ali značajno pitanje: kako biti dobar sa Đoletom, a istovremeno mu istupiti sečivo razornog pesničkog noža.

Balašević je napravio film. Pravi, veliki, pesnički. Film čudesne vizuelne lepote satkan od najlepših boja vojvođanske ravnice. Bioskopsku tamu probija zanosno svetlo jednog svevremenskog, a rapsodičnog, organskog bujajućeg sveta, u čije obrise mogu da stanu samo salaši, varoške fasade (koje je gradila jedna veoma bivša carevina) i rastrgnute sudbine „ljudi od zemlje“. Herojstvo i tragedija Balaševićevih junaka uopšte nisu manji zbog toga što prodaju bombone u provincijskoj kolonijalnoj radnji, govore različitim jezicima, ili što kreću u rat, umesto za svoju slobodu, da vojuju za nekog tuđeg cara. Tako je bilo i u životu i u umetnosti od Vuka Isakovića, pa do Vase Ladačkog.

Balašević se nije u filmu bavio jednim određenim događajem, vremenom i mestom, opasno se poigravajući sa rediteljskim svetim trojstvom, niti se bavio (što „kritičari“ previđaju) jednom određenom sudbinom, makar to bila i priča o najpoznatijem tragičnom junaku jedne njegove pesme. Ne. Sledeći logiku svog pesničkog opusa, svih svojih imenovanih i neimenovanih junaka, Balašević nam je podario, kroz scenario i kroz film, još jednu priču o Ljubavi: tom specifičnom Međustanju, između uzdaha i skrovitih baštenskih zagrljaja, između salašarskog siromaštva i predestinirane biografije sveštenika, između zova limenog saksofona i mihalkovljevskog ukrajinskog iscelitelja, glavni protivnik te Ljubavi biće, prvo, oštre stege Vere i Običaja, a potom (i uvek neki) – Rat. I to rat gde se i kad se najmanje nadaš: u svetoj, a periferijskoj Vojvodini, čija je tragična krivica i buduća kazna nesrazmerna sa sitnim grehovima ujakovog pograničnog šverca oružja preko reke. Tu Vojvodinu Balašević nije hteo, a nije ni morao dodatno da konkretizuje. Ona ovde nije ni istorijska, ni politička kategorija, nego jedinstvena, poetska, nekonkretna, bajkovita, a svuda prisutna Međuzemlja: između setve i žetve, između srpskog, mađarsko-srpskog i rumunsko-srpskog, između krađe i kafane, između Tise i Visle, između dva rata, između Bačke i Banata, između austrougarskih, a srpskih kapetana i kozaka, između katolicizma i pravoslavlja, između vernosti i prevare, između vode i zemlje, između ujaka i nećaka, između života i smrti, između „naših i njinih“… Vojvodina je u Balaševićevom filmu pozornica ravničarskog, bećarskog, a istovremeno mitskog mentaliteta i duha, čije okvire određuje jedino trodimenzionalna kutija Prošlosti: kako je bilo, kako je posle toga bilo i kako će, jednog dana naša deca, a „neki novi klinci“ pričati – kako je danas bilo. Čovek tako prestaje da bude suverena dimenzija naspram širine i sudbine te iste ravnice i prošlosti. Tako shvaćena vremenska i sudbinska dimenzija ovog filma predstavlja i okrepljujuću utehu. Opomenu da Budućnost (ako ikada dospe, a hoće sigurno) ne može biti manje interesantna, manje ljubavna, manje promišljena, manje duhovita, kada ima već takvu Prošlost. Samo Prošlost, u stvari, može da ima Budućnost, a Budućnosti (nama) nema bez Prošlosti i – istorije.

Nije slučajno što se Balašević u skoro celom svom „istorijskom“ opusu (od Fon Ligenštula, preko Bože Puba, do, recimo, Steve Čenejca i Vase Ladačkog), jednako kao i u filmu, uporno vraća na period koji bi se (grubo) mogao odrediti kao vreme pre i posle Prvog svetskog rata („Kada se Braca devetaneste vrno, s dalekog fronta di soldat je bio…“). Ipak, šta je to što toliko impresionira Balaševića da stalno motri na jednu surovu istorijsku pozornicu, toliko nesvojstvenu mirnoj, paorskoj Vojvodini, a što je morao da istraži i u filmu? Zašto je (sa svojim junacima) koračao sve do Karpata, do Galicije? Ratna klanica jednog apsurdnog rata (1914-1918), klanica na koju su odvođeni bez razlike, svi koji su se zatekli na periferiji carstva vidovdanskog zlokobnog juna, dramatično podseća na raznoverni, raznonarodni, a u stvari bratoubilački rat, koji će se dogoditi nešto kasnije i koji će rasturiti zemlju u kojoj se rodio i Balašević (i mnogi drugi), pod istom optužbom da je veštačka tvorevina, neka neželjena „tamnica naroda“, kao što je bila zemlja za koju su ratovali junaci njegovog filma. Andraš, Aron ili Nikola, svejedno. Šta je drugo mogao Balašević, kada već nisu čuli njegove antiratne poruke osamdesetih i devedesetih: da se bavi preciznim prebrojavanjem žrtava, da istražuje krivicu pojedinih „naroda“, da se svrstava na onu ili ovu stranu, da se bavi ideologijama? Ne, nego da nastavi svojim filmom onaj nauk koji su započeli još Dositej, Sterija i Zmaj, pre svega duhom, razumom, dobrotom i „prosveštenijem“.

Balašević pokazuje da se ljubavni film može snimiti bez „meksičkih“ zapleta i bez ijednog „filmskog“ poljupca. U antologijskoj sekvenci filma, odlaska dr Arona u rat, (nakon objave rata Austrougarske Srbiji), u mirno, brakolomno svitanje, na razvalinama jednog provincijskog života, koji je Ljubav odavno napustila, uskovitlan Svet, u uskovitlanim strastima prati isto takva uskovitlana rediteljska kamera. Ljubav nije ekvivalent Slobode, kao što ni odlazak u rat nije uvek patriotizam. Balašević je umotao u vrtoglavi kadar reči o neverstvu, koje svi želimo jednom da kažemo, a da nikad ne doživimo. Razarajuće. Jače od svih granata koje će uslediti.

Umetnička istina sliči glavici luka. Balašević je oljuštio prvi šnit. Još nema suza, jer film nije ni drama, ni melodrama. Ni sentiment. To je balaševićevska rapsodija. A ravnica i njena istorija nije baš samo rapsodija. Još nije raspakovana kutija novijih vojvođanskih tragedija i još nema katarze koja boli i isceljuje. Vašarišta, izgoni, „hladni dani“… Možda to čeka Đoletovu Bebu i njenu generaciju, ili neku sledeću. On je učinio prvi korak, na svoj način, ne izneveravajući sebe, ali dovoljno jasno da danas, opet „u ime svih nas“ (iz pedeset, šezdeset, sedamdeset, osamdeset, devedeset i neke), postavi pitanje: ako u toj Međuzemlji uvek neko „iz centra“ (Budimpešta, Berlin, Beograd, Zagreb, London, Pariz, Moskva) poseje Rat, Mržnju, pošalje trupe, konje, tenkove i na kraju Smrt, kako to da onda, kada prođu sve vojske i sve kolone, kada se počisti pepeo različitih oltara, kada se pokradu i na buvljacima prodaju svi salonski safiri, dakle, kako to da se ta ravnica, ta ukleta, uspavana, ćutljiva i ćudljiva Vojvodina, uvek ponovo podigne, izraste lepša i radosnija nego ikad? Kako to da se komšije opet preko ograde, kroz muškatle zovu na kafu različitim jezicima i narečjima i čestitaju Božiće i Uskrse jedni drugima, sve noseći česnice i šarena jaja sa razlikom od dve nedelje? Dobrota jača od Zla? Život jači od Smrti? Sećanje jače od Zaborava? Povratak jači od Izgona? Da. Uvek. Balašević je bio i ostao na toj, svetloj strani. Velik, jer ima Vojvodinu, a Vojvodina još veća, jer ima Balaševića. Malo? I suviše.