Referendum 2022: NE, po cenu sopstvene štete 1Foto: Medija centar

Činilo se u jednom trenutku, nakon mog teksta u dnevnom listu Politika da ću, ako se izuzmu ustavopisci, ostati u potpunosti usamljen na sceni u javnom zagovaranju za „da“ u nedelju. Još sam i prozvan zbog toga što sam se javno oglasio jasnim stavom, jer osećam obavezu da građanima, tj. narodu približim o čemu se u nedelju glasa u celoj Srbiji.

Srećom, poslednjih dana sve je više hrabrih pojedinaca, pre svega sudija i tužilaca iz dva najveća strukovna udruženja koji iza sebe imaju decenije borbe za nezavisno pravosuđe, od perioda Slobodana Miloševića, preko pogubne reforme nakon Ustava 2006. koji danas nastojimo da izmenimo. Svi oni se trude da građanima objasne koliki je ovo korak napred i koliko je trenutak važan. Ističu se nastupi tužioca Predraga Milovanovića, člana Državnog veća tužilaca, po kome predviđene izmene predstavljaju ozbiljan evolutivni iskorak, a koga naša javnost zna po velikoj ulozi i rekao bih hrabrosti pri vođenju postupka nakon paljenja kuće novinara Jovanovića u Grockoj.

Naravno da bih voleo i radim na tome da Srbija bude zemlja u kojoj će se o amandmanima u oblasti pravosuđa javno oglasiti i mnogi drugi. Voleo bih da pročitam autorski tekst Republičkog javnog tužioca u kome bismo videli na koji način će predložene izmene njoj biti od pomoći da se odupre političkim pritiscima, da pojasni da po ovim izmenama Ustava iz njene senke treba da iskorače budući javni tužioci i glavni javni tužioci. Voleo bih i da se oglase brojne sudije, članovi Visokog saveta sudstva, predsednici sudova, čak i brojni vršioci funkcije predsednika sudova.

Oglasila su se dva člana ovih tela, jedan je Vladimir Đukanović koji se lavovski bori da se Ustav ne izmeni, čime bi on, kao predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe nastavio tamo da sedi i bira sudije i tužioce. Drugi je profesor Orlović koji u emisiji na RTS u kojoj smo polemisali o amandmanima nije želeo da se predstavi kao član Državnog veća tužilaštva, jer za to nema ovlašćenje već pomenute Zagorke Dolovac. Obojica su zastupala stavove da se na referendumu zaokruži NE, ali su propustili da pojasne građanima da zaokruživanjem DA obojici prestaje mandat u ova dva najviša pravosudna tela.

U samom finišu referendumske kampanje, postalo je prilično mučno čitati i slušati komentare svih onih koji su protiv predloženog teksta amandmana, iz više razloga.

Prvo, vrte se sada već toliko puta ispričane priče o sastavu Visokog saveta tužilaštva, te o petočlanoj komisiji, zapravo jedina dva pitanja u vezi sa kojima nije praćeno mišljenje Venecijanske komisije i možemo reći da se u vezi sa tim da je to loše svi odveć slažemo.

Drugo, papagajski se ponavlja da nije bilo javne rasprave. Nakon 11 javnih slušanja koje je organizovala Narodna skupština, valjalo bi se zapitati – kako tačno zamišljate da bi javna rasprava o ovom pitanju trebalo da izgleda? Svaki korak je ispraćen od strane RTS-a i Politike, a retko koji drugi medij je u prethodnim godinama, koliko traje rasprava o amandmanima, pokazao interesovanje za ovu temu. Možda i sa pravom, jer kao što sam ranije argumentovao, uređenje svake, pa i sudske grane vlasti, nije nešto o čemu bi građani trebalo da se izjašnjavaju na referendumu.

Dalje, opet se ponavljaju teze o nelegitimnom, jednopartijskom parlamentu. Verujem da niko nije srećan zbog takvog parlamenta, pa ni sama vlast koja najpre zbog toga najavljuje prevremene izbore za april. Međutim, kako to tužilac Goran Ilić primećuje, otkad je pluralizam u Narodnoj skupštini garant kvalitetnog ustavnog teksta? Ako gledamo tekst iz 2006, to sigurno nije slučaj.

Nažalost, u završnim danima kampanje glasniji su postali čak i oni koji govore da je referendum izjašnjavanje o Rio Tintu, 5G mreži, vakcinaciji, Kosovu i da ne nabrajam sva druga zlonamerna skretanja sa istine da se izmene odnose isključivo na pravosuđe.

Ipak, najintrigantnija je vrlo bučna grupa onih koji su bez ikakvih racionalnih argumenata iz petnih žila za „ne“. Svi oni od reda u javnim nastupima već pri početku jasno kažu da su predloženi amandmani bolji od postojećeg stanja. Čak je i profesorka Rakić Vodinelić u Utisku nedelje, verovatno nesvesno, priznala da su amandmani dobri kada je rekla da je sigurna da ih „narodni poslanici ne bi nikada usvojili, da misle svojim glavama“, kao da naša parlamentarna tradicija (a i mnoge druge) poznaje odstupanje od glasanja nakon jasno formiranog stranačkog stava. No nakon priznanja da amandmani predstavljaju napredak, po pravilu sledi „ali“ i set argumenata koji nemaju veze niti sa referendumom, a često ni sa istinom. Kada jednom predstavniku ove grupe ponestane argumenata, sledi niz rečenica koje počinju sa „moje duboko uverenje je da…“, a onda nagađanja i gledanja u nebo. Bilo je i zluradih komentara da su predstavnici Društva sudija i Udruženja tužilaca učešćem u izradi ustavnih amandmana dali legitimitet celom procesu.

Maske su u potpunosti pale u trenutku kada smo sa pravnih, kao i političkih, došli na argumente tipa „jedini cilj amandmana treba da bude da aktuelni pripadnici vlasti završe u zatvoru“. Malo suptilnije je o ovoj stvari govorio pripadnik akademske zajednice, zasigurno nedovoljno uključen u proces izrade amandmana, koji je naglasio da izbori nisu 3. aprila, već sad u nedelju 16. januara, jer građani se izjašnjavaju ne samo o tekstu amandmana, već i o onome ko je te amandmane stavio na referendum.

Može se zaključiti da to što smeta svima ovima, a sigurno i mnogima koji će glasati „da“, definitivno treba da pokušaju da reše 3. aprila. Ili kako to jedna moja prijateljica kaže: „Neki ljudi po cenu sopstvene štete ne žele da se desi da ova vlast uradi nešto krupno u procesu evropske integracije“. I to je tako.

Slično je i sa razočaravajućim pozivom grupe nevladinih organizacija u kojima se građanima savetuje da na referendumu glasaju „u skladu sa sopstvenom informisanošću“. Hajde da pretpostavimo da je 2018. onaj katastrofalni tekst amandmana stavljen na referendum, što jeste moglo da se desi i protiv čega smo se svi borili. Čisto sumnjam da bi NVO tada glumile neutralnost, već bi sa punim pravom vodile snažnu kampanju protiv amandmana. Očito je postalo nemoguće braniti tezu da amandmani nisu dobri, ali zato je jasno da nije dobar onaj ko ih je napisao i u roku predviđenom Akcionim planom za poglavlje 23 stavio na referendum.

Kad smo kod Akcionog plana i evropskih integracija, ponoviću da posebno zabrinjava stav brojnih proevropski opredeljenih pojedinaca i organizacija da je izmena Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe samo jedna od prelaznih mera, kao i da se u nedelju ne glasa za ili protiv integracija. Taj stav zastupaju oni koji od drveća ne vide šumu. Jasno je da se u nedelju ne glasa za ulazak Srbije u EU, ali se glasa o važnom koraku u procesu integracije, koji je preduslov za dobar deo sledećih koraka, a pre svega se glasa o pitanju koje je toliko važno da od njega EU neće nikada odustati.

Možda najbolji odgovor onima koji odbijaju da ovo shvate daje Nataša Vučković u svom tekstu u Novom magazinu kada kaže da izmene nisu perfektne, nisu ni odlične, ali su korak napred u poređenju sa sadašnjim Ustavom. I u svakodnevnom životu, a naročito u političkim i državnim pitanjima, najčešće odlučujemo između lošeg i nešto boljeg.

Treba biti fer i dodati da reforma pravosuđa izmenom Ustava nije kompletna. Naprotiv. Sledi izrada čitavog niza pravosudnih zakona od kojih će mnogo toga zavisiti, kao i njihova primena, ali taj most ćemo preći kada do njega dođemo. Biram da ne prizivam najgori mogući scenario, već da ovu reformu posmatram u dobroj veri i pozivam sve ljute protivnike amandmana da se u danu posle, ukoliko građani potvrde amandmane, nađemo na istoj strani, u borbi za nezavisno pravosuđe, za zakone koji slede.

Na kraju, valja primetiti da je EU gotovo ostala bez prirodnih saveznika – političkih stranaka, civilnog sektora, proevropski naklonjenih pojedinaca – u naporima da Srbiju gura ka članstvu, pa je u vezi sa referendumom morala da se oglasi sama. U „pomoć“ je pozvala i zemlje Kvinte – Francusku, Italiju, Veliku Britaniju, Nemačku i SAD. Osim jasnog poziva vlastima u Prištini da Srbima omoguće glasanje na referendumu, u zajedničkom saopštenju ove grupe zemalja se navodi da pozdravljaju referendum o ustavnim promenama kao ključni korak u jačanju nezavisnosti pravosuđa i unapređenju transparentnosti i efikasnosti institucija vladavine prava. Verujemo da su ove reforme korak napred ka usklađivanju Srbije sa standardima Evropske unije koje će podržati proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Ustav će se neumitno u procesu evropske integracije menjati više puta. Slažem se sa mnogima da je propuštena prilika da se osnaže odredbe o zaštiti ljudskih prava, da se uredi rad Ustavnog suda, da se izmeni i sam način izmene Ustava. Nažalost, rešenja o kojima ćemo glasati u nedelju su maksimum koji smo sada u stanju da iznedrimo i kao što kaže sudija Omer Hadžiomerović, možda bi bilo dobro da uzmemo bar ovo, dok se neko ne predomisli.

Izvor: Peščanik.net

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.