(Re)kapitulacija

Neka mu je sa srećom, a i nama sa njim.

On i njegovi su gradili kao niko pre njih.

Nažalost, pogrešno, netransparentno, na štetu građana, a njihovu ogromnu korist.

Ali to će pokazati detaljna revizija onoga ko dođe posle njih, revizija ugovora i tragova novca.

Ne treba za ovu veliku obmanu o graditeljstvu biti veliki stručnjak.

Dovoljno je čitati one koji to jesu, ili su to bili pre nego što ih je korona ili neka druga bolest odnela.

Za ovu obmanu postoje tri neoboriva dokaza.

Prvi je, da je vlast u prevelikoj želji da se pokaže i brzo napuni kasu, potpuno pogrešno odredila prioritete razvoja i zemlje i grada Beograda.

Drugi je, da su nezakonito zgazili poslednji dobar urbanistički plan iz 2003 koji je potpisao čovek iz moje generacije, dr Vladimir Macura, čime je prekinut kontinuitet razvoja koji je definisao naš veliki arhitekta, urbanista i profesor Nikola Dobrović čuvenom rečenicom, da je urbanizam kontinualna naučna disciplina, a da diskontinuitet, posebno diskontinuitet od strategije dugoročnog razvoja, dovodi do fatalnih posledica.

Treći je Zbornik radova koji je izdalo Društvo inženjera i tehničara Srbije 2018, na proslavi 150 godina od postojanja, iza koga su stajali naši akademici, najveći umovi za pojedine oblasti, koji su konstatovali, da je Srbija 1990. dospela u svetski vrh po gradnji hidrotehničkih i energetskih objekata i pratećoj industriji i opremi koji su uvek prioritet i nikada ne mogu biti ekonomski i socijalno promašeni i prevaziđeni, a da smo danas, jedna od najzaostalijih zemalja u svetu, sa tendencijom daljeg zaostajanja i propadanja.

To je uostalom pokazala i ova trenutna energetska kriza.

Dakle, priče o nekakvom Balkanskom tigru, o zlatnom dobu su čiste laži, namenjene neprekidnoj propagandi i lakovernom narodu, koji vidi da sve lošije živi, a slepo veruje da će ovo biti dobro, ako ne sada, onda za našu decu.

Bilo bi neukusno da sada idem redom od makete iz 2014. za Beograd na vodi za koju je struka dobronamerno rekla u pisanoj formi da je nedopustivi čin privatizovanja bogom danog priobalja i primene brutalnog investitorskog urbanizma.

NJegovom realizacijom je zadat smrtni udarac nožem u stomak starog dela grada, a na starom jezgru je nikao neizlečiv čir zbog koga će taj deo grada doživeti sudbinu Čumićevog sokačeta, gde je devedesetih kvadrat prodavan za deset hiljada maraka, a sada zvrji prazan.

Zašto?

Zato što u njega neće moći da se uđe ili izađe u vršnom času za manje od sat i po vremena.

Analize koje je uradio dr Branimir Ujdur i za njega, ali i za budući „Tesla grad“ koji takođe ima oko dva miliona kvadrata, ali 50.000 stanovnika na 1650 hektara izvorišta pitke vode, potrebno je 40.000 parking mesta i 10.000 za goste, pa se mora ići u dubinu (podzemne garaže) u muljevito-peskoviti materijal koji treba iskopati i oko tri miliona kubika negde odneti, a noseće šipove posebno osigurati, zbog podizanja nivoa Save za pet do šest metara godišnje.

Ovome budućem gradu do koga, kako je skup eminentnih stručnjaka sa Građ. fakulteta konstatovao, treba da vodi potpuno pogrešno projektovana linija metroa, pa time i pogrešne stanice, trebala bi nova fabrika vode (Makiš 4) i četiri preskupe energane na gas, snage oko 100 megavata.

A ova vlast za 10 godina nije izgradila nijedan energetski objekat ozbiljnije snage, a devastirala je, oštetila i ugrozila čitav postojeći EPS sistem.

Da ne govorim o tome, da skoro nema grada koji je uspešno rešio snabdevanje pijaćom vodom obnovljenim vodovodom i kanalizacijom, zbog čega smo zemlja sa tri miliona septičkih jama i četiri hiljade divljih deponija.

Pominjem i Slaviju gde je na silu ugurana fontana, a Slavija je zapravo saobraćajni problem, sedmostruka kolska i trostruka tramvajska raskrsnica, koja nije rešena, a potrošeno je samo za fontanu 1,8 miliona evra.

Isto je i sa Trgom Republike, sa važnim saobraćajnim čvorištem kod stare železničke stanice koji je pretvoren u pešački trg samo zbog spomenika koji je duplo veći od onoga koji je pobedio na konkursu, potpuno anahron po stilu i izgledu, a cena mu je državna tajna.

O metrou sam pisao mnogo puta, jer sam bio u timu Branislava Jovina i Jovana Katanića koji je završio projekat metroa još sedamdesetih (74 km trase, 5 glavnih linija i 84 metro stanice).

Ako je tačno da je ova vlast ugovorila dve linije za šest milijardi evra, to će biti oko 100 miliona evra po kilometru, što je najveća cena koja je ikada i igde plaćena za metro!

Beograd nema železničku i autobusku stanicu, a Prokop je običan peron pokriven pločom koju sam još ja gradio devedesetih.

Za dvesta miliona evra koliko košta brza pruga Beograd – Novi Sad, moglo se rekonstruisati dve hiljade kilometara drugih pruga, sa brzinom vozova od 80 do 120 kilometara na sat, što je za normalnog čoveka sasvim dovoljno.

Konačno, izgrađeno je dosta novih autoputeva.

Ali velika senka pada na višegodišnja kašnjenja, promene projekata, nekvalitetnu gradnju, a po rečima direktora Planuma i registrovanju oko 101 nove nepoznate firme na koridoru 10, za koje se osnovano sumnja da pripadaju vodećim ljudima vladajuće koalicije i da su služile za isisavanje novca.

Juče, dok sam čekao penziju, jedna žena viknu: „Ma glasala sam za opoziciju, što da krijem! Šta će meni autoputevi, kad nemam para da odem ni do Obrenovca!“

Autor je arhitekta