Reket

Naime, da li se poražavajuća afera Fima medija u Hrvatskoj može krstiti imenom „hrvatska posla“ i može li se to što Ljubljanska banka nije vratila staru deviznu štednju štedišama u Hrvatskoj, a njenim štedišama u Srbiji je vratila država Srbija, odnosno MI, označiti kao „slovenačka posla“??? A, Evropo? A onda se opsetim da nediplomatskim vladanjem i paradiplomata treba da se bavi Ministarstvo spoljnih poslova, a ne ja. U skladu sa svojim subjektivnim i objektivnim mogućnostima o kojima su nas, an ženeral, informisali spisi druga Asanža, koji će izgleda, i on, da nam izađe na nos. A pre toga će svojim ličnim, ne baš najsrećnijim slučajem, da nas poduči kako se te objektivne mogućnosti mogu široko, pa neki misle, i opasno rastegnuti zgodnom upotrebom subjektivnih sposobnosti. Tome zahvaljujući je jedna mala zemlja (Ekvador), prvi put posle 1948.godine, rekla NE jednoj atomskoj sili. Čemu tačno zahvaljujući???

TUĐA RUKA SVRAB NE ČEŠE: Dakle, Kacin nam je, crno na belo, pljusnuo u lice da reketiranje spada u srpska posla. Tradiciju, pošteno rečeno. E kad je malo popustila moja nekrtitično preosetljiva ljubav za Srbiju, setila sam se većeg broja svedočenja od kojih su neka ušla i u zvanične spise, nekima sam lično prisustvovala, a nekima su prisustvovali ljudi kojima verujem gotovo koliko i samoj sebi. A to je koliko se objektivno može. E pa ovako, poverili su mi rukovodioci jedne strane firme da su, kao uslov da kupe jednu domaću firmu, morali da plate dva miliona strane valute jednom procenitelju, iako je firma procenu već imala. Kad im biznis pukne i dospe na tretman likvidatorima, naši biznismeni ne misle na vlastitu bezbednost, pa je tako jedan dao da u zapisnik uđe kako je od jedne strane, a isto tako poznate bitange, uzeo pare da mu obezbedi kontakt sa jednim našim poštenim čovekom, koji je (iako nenadležan) odlučivao o tome hoće li ona napred pomenuta firma uopšte biti prodata. Kad naši domaći biznismeni izgube neupitnu moć svoga novca oni pričaju svašta: kad je jedna poznata firma otišla u stečaj na nju se vodilo desetine (skupih) automobila koje su koristili drugi tkz. subjekti koji sa samom firmom nemaju pojma. I jedan drug, koji je odvezao čak dva komada pa posle nije hteo da ih vrati!!! Jedna je vrlo poznata faca maltene svima pričala kako firmu o čijem se imidžu stara redovno reketiraju mediji. Udare po njoj iz svih oružja, samo sablja dimiskija fali, dok im se ne plati komplet reklama s kajmakom. Imam ja i drugih svedočenja. I sitnijih i krupnijih. Možemo li mi sami da se izborimo sa ovim? Mi koji smo toliko zapleteni u vrzino kolo reketiranja da ga retko prepoznajemo, a često doživljavamo kao prirodno stanje stvari? A s druge strane, tuđa ruka svrab ne češe…

STRUČNE NEZNALICE: Prošle nedelje je u Americi počeo recimo sad već redovni susret guvernera centralnih banaka. Usred krize čija je osnovna odrednica opšti strah od onoga što će biti sutra. Koliko vrednuju svoja sabrana znanja, guverneri su pokazali tako što su skup na ovaj ili onaj, ali svakako masovan način – bojkotovali. Guverner Evropske centralne banke Mario Dragi ne samo da nije na skup došao nego nije poslao ni zamenu. Guverneri Švajcarske i Kanade izvinili su se zbog nezgodnog tajminga. Nije došla ni šefica Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard. Guverner Bundesbanke Jens Vajdman je došao, ali će ljutito ćutati. Kao Jovan Krkobabić na konferenciji za štampu, a kad se naljuti. Dok ćuti, Vajdman će vagati da li sme da podnese ostavku, ili ne sme. Dok ga u suprotnom smeru guraju iz nemačke vlade, koja ga je sa mesta savetnika Angele Merkel izgurala na mesto guvernera. Istim putem je prošao i naš bivši guverner Dejan Šoškić. Vaganjem ostavke Vajdman straši Dragija i sve ostale evropske kolege koji se spremaju da u četvrtak, kupovini državnih obveznica posrnulih evropskih ekonomija daju oznaku: neograničeno! Dakle, u Džekson holu nema nikog za vatrene sporove. A mesto i događaj su se ionako već iskompromitovali. Ima i drugih dokaza, ali guvernerima će se još dugo nabijati na nos da su 2005.godine baš u Džekson holu uobraženo nezavisno oćutali govor Raghurama Rajana, profesora Univerziteta u Čikagu, koji im je već tad ukazivao na rane signale predstojeće krize. Nisu preduzeli ništa. I smatra se da je najbolje kad oni nisu prinuđeni da preduzimaju bilo šta. Pošto im u suprotnom obično prvo na pamet padne štampanje para. Kao sada.

P. S. U ovoj kolumni pominjani bivši guverner Hrvatske narodne banke Željko Rohatinski opet je dospeo u novine. Našao je novog poslodavca. Hrvatskog Miškovića. I zaposlio se u Agrokor, firmu Ivice Todorića. Hoću da kažem da sam razgovarala sa nekoliko naših guvernema pošto su na ovaj ili onaj način smenjeni sa svojih funkcija. Nijedan se nije žalio na tajkune, svi su se žalili na političare. Recimo, kad je profesor Dragoslav Avramović napravio svoj program privatizacije u Srbiji, pa nestalo primeraka za novinare, a on ne da svoj primerak ni po koju cenu. Zašto? Na njemu mu se potpisao Slobodan Milošević. Do posledjeg trenutka je verovao da ovaj neće „dozvoliti“ da ga smene. Dozvolio je.