Primeri na koje nailazimo govore nam da sprega investitora i političara na svaki način pokušava da za sebe obezbedi što veći profit, a na uštrb onoga što bi svaki grad morao da čuva i neguje. Na Kalemegdanu sa jedne strane se gradi gondola, sa druge na lokaciji bivše Beko fabrike ceo stambeno poslovni kompleks koji će ugroziti pogled i sa i na tvrđavu, a na sitno se „čupka“ prostor unutar parka za ugostiteljske objekte. Svako malo gradske vlasti najavljuju neku gradnju na Velikom ratnom ostrvu koga od naprednog napretka izgleda čuva jedino to što ka njemu nema mosta. Ali i to su pokušali da promene bizarnom idejom da bi Stari savski most mogao da bude premešten na Lido. Šta će automobilski saobraćaj na ovom mestu ukoliko je ono zaštićeno prirodno dobro ne pitaju se gradski čelnici jer znaju da je to samo prvi korak ka komercijalizaciji prostora.

Može li u takvoj atmosferi neka bolja sudbina čekati područje Beljarice, Forlanda leve obale Dunava, na kome su vlasti najavile prvo izgradnju luke, a onda industrijskog parka?

Beljarica je istinska prirodna oaza u kojoj je tokom poslednjih godina zabeleženo čak 136 različitih vrsta ptica, od čega je 108 strogo zaštićenih. Među njima i orao belorepan, najveći orao Evrope. Pored toga ovo područje je i stanište vidre, divljih mačaka i drugih ugroženih vrsta, kao i mrestilište dunavskih riba.

Zbog izuzetnog prirodnog značaja, Beljarica je predložena za status Predela izuzetnih odlika 2013. godine, ali je predlog povučen iz procedure zaštite odlukom gradske skupštine 2015. godine, da bi se 2016. najavila izgradnja luke na tom mestu. Dve godine kasnije ipak nije luka, već Industrijski park prijateljstva. Ovako olako licitiranje time šta treba da bude na ovom području jasno govori o kakvoj (ne)ozbiljnosti vlasti se radi u izgradnji infrastrukture. Pod izgovorom infrastrukturnih projekata, ostaje skrivena suština ovih poslova koja je po pravilu profit podobnih investitora. Planovi ostaju ispod radara, struka se ne konsultuje ili se ignoriše, a interese građana nema ko da brani u ovim slučajevima. I opet imamo dobro poznati scenario, obećavaju se milijarde investicija, desetine hiljada radnih mesta, industrijski i urbani procvat, a čini se da će jedino sigurno da procvetaju bankovni računi ekipe na vlasti tamo negde u poreskim rajevima. Siniša Mali, sada ministar finansija i čovek koji je u septembru potpisao Sporazum o izgradnji industrijskog parka prijateljstva sa kineskim kompanijom CRBC, prema izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca, takvih računa ima čak 45.

No šta su neke tamo ptice i EU konvencije kojih je Srbija potpisnica naspram nemerljivog napretka koji će nam ovaj projekat doneti? Šta je zaštita od poplava ili značaj koji bi ovaj pojas mogao imati za građane, kada ekipa ima svoje privatne interese o kojima valjda treba prvo brinuti?