foto (BETAPHOTO/AMIR HAMZAGIĆ)Ovih dana navršilo se petnaest godina od kada su mnogi srpski radikali „preverili“ i od ekstremnih nacionalista preko noći postali „naprednjaci“.
Nisu li današnji Vučićevi naprednjaci bezobzirno ukrali ime jed(i)ne istinske proevropske i reformske političke partije u Srba, (koju su nekad vodili znameniti evropejci poput Milana Piroćanca, Stojana Novakovića, Milutina Garašanina i Čedomilja Mijatovića), a zapravo samo nastavili svoj radikalsko-šešeljevski, istina nešto umiveniji, politički kurs?
Proteklo vreme – petnaest godina od formiranja Srpske napredne stranke i 11 godina na vlasti – to nam jasno pokazuje.
Osim naziva stranke, današnji naprednjaci (Vučić, Brnabićeva, Orlić, Vesić, Mali, et alia ) po svom stvarnom političkom radu nemaju apsolutno nikakvu vezu sa negdašnjim naprednjacima koji su ne samo programski nego i stvarno bili za reformski preobražaj Srbije druge polovine 19. stoleća, za njeno uređenje kao demokratske i pravne države evropskog tipa.
Oni su za samo nekoliko godina vlasti izvršili pravu zakonodavnu revoluciju da bi je Pašićevi radikali čim su se dokopali neograničene vlasti definitivno srušili.
Današnji naprednjaci, pak, više sliče Radikalnoj stranci onoga doba, tom nepomirljivom protivniku svakog evropskog napretka Srbije i zagovorniku približavanja Srbije Rusiji i ruskoj kulturi.
Da ne bismo ostali na pukim tvrđenjima, ukratko ćemo, koliko nam novinski prostor dozvoljava, sagledati političke stavove dveju suparničkih stranaka ondašnjeg vremena – Pašićeve Narodne radikalne stranke i Piroćančeve Napredne stranke kako bi čitaocima njihovi politički stavovi bili uporedivi sa današnjom Vučićevom strankom.
Narodna radikalna stranka, nastala iz socijalističkog pokreta Svetozara Markovića – docnije pretvorena u ekskluzivno nacionalnu pa i nacionalističku stranku prevladala je nakon 1887. u političkom i parlamentarnom životu Srbije i bila je najdugovečnija partija.
Osnovna politička koncepcija Narodne radikalne stranke kojoj je od 1881. na čelu Nikola Pašić, bila je formiranje narodne države kao antiteze liberalno-demokratskoj.
Takva narodna država bila bi organizovana na načelima narodne samouprave, a njen integrišući faktor bi bila narodna partija.
Cilj radikala je bio jasan i oni su se tog cilja tokom svoje višedecenijske uprave Srbijom, konzistentno držali: poluge vlasti su morale biti čvrsto u njihovim rukama, sebe su identifikovali sa narodom (ostale stranke su proglašavane „nenarodnim i tuđinskim“, politički rivali nisu smatrani protivnicima već neprijateljima) isključivo sebe su smatrali glasnogovornicima celog srpskog naroda, bili su protiv reformi i uvođenja političkih i kulturnih institucija sa Zapada jer kako Nikola Pašić veli u jednom pismu A.I. Zinovjevu „u srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih samo trebalo negovati i dopunjavati onim dobrim ustanovama koje se nahode u ruskoga naroda i ostalih slovenskih plemena, a od Zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slavenosrpskom“ (N.Pašić, „Pisma, govori, članci 1872-1891“ ur. L.Perović i A Šemjakin, Beograd, 1995).
U narodnoj državi dakle vlada narodna partija i u toj i takvoj državi nema mesta za druge partije. Partija je potpuno usisala Državu i sa njom postala jedno. Politički monizam kao izraz političke , ekonomske i socijalne homogenosti srpskog naroda bio je državni ideal Pašićeve Narodne radikalne stranke.
Stoga je parlamentarna demokratija toga doba bila samo puka fasada iza koje se krila politička i svaka druga svevolja radikala. Iz takvih političkih odnosa i takvih stavova radikala, generisan je njihov opšti prezir prema opoziciji kao i poznati „teror većine“ u parlamentu, koji je trajao nesmanjenom žestinom ne samo do 1918. godine već i docnije više-manje za sve vreme trajanja Kraljevine SHS/Jugoslavije.
U spoljnoj politici radikali su se držali Rusije, očekujući njenu političku, diplomatsku i ako zatreba vojnu pomoć za ostvarivanje ideje ujedinjenja celog srpskog naroda. Siromašna i seljačka Srbija (90 odsto populacije je živelo na selu) naginjala je populizmu i mitskom „prijateljstvu sa bratskom Rusijom“, a radikali koji su i sami žarko zagovarali što tešnje odnose sa Rusijom su to vešto koristili u svojoj propagandi.
Pašić je 1882. u gore citiranom pismu A.I.Zinovjevu izneo stav Narodne radikalne stranke po tom pitanju: „Mi verujemo čvrsto i nepokolebljivo u slovensku pobedu, u buduću slovensku kulturu, u poziv Svevišnjeg slovenskom narodu da oblagorodi i ublaži egoističku borbu zapadne kulture, da dovede u sklad i jedinstvo kulturâ sa čisto pravoslavnom hrišćanskom verom, u kojoj hranilac (čuvar – prim. Z.M.) i nosilac je veliki ruski narod.“
Srpsko društvo onoga doba karakterisao je sukob dve tendencije: patrijarhalne i moderne. Nešto kao preslikano iz Rusije u tamošnjem odnosu slovenofila i zapadnjaka.
Stoga je orijentacija Srbije u doba kralja Milana, naročito posle Berlinskog kongresa (1878), na političku, ekonomsku, pravnu i kulturnu evropeizaciju, shvatana je kao izdaja Kosovskog zaveta i ideje o nacionalnom ujedinjenju Srba u jednu zajedničku državu.
Milanovo oslanjanje na Austrougarsku primano je kao okretanje leđa Rusiji u koju su upirani žudni pogledi kao u „osloboditeljicu svih porobljenih slovenskih naroda“ pa dakako i Srba u Turskoj i Austrougarskoj.
Približavanje Austrougarskoj koja je u to vreme shvatana kao paradigma zapadnog uticaja, smatrano je i opasnim po navike, običaje, tradiciju i veru srpskog naroda i doživljavano je kao moguće gubljenje nacionalnog identiteta.
Tako radikali, a kakve je programske ideje imala Napredna stranka?
Za razliku od radikalne stranke, Napredna stranka pripadala je drugom polu istorijske podeljenosti srpskog društva.
Ona je bila za modernizaciju koju je videla kroz evropeizaciju odnosno prihvatanje pravne države kao okvira u kojem će se razvijati državne i druge institucije (obrazovne, vaspitne) kako je to slučaj u evropskim državama liberalne demokratije: za jednakost svih ljudi pred zakonom, demokratsku parlamentarnu državu, sa liberalnim tržištem i čvrstim državnim institucijama „Naglašavamo da Srbija danas oseća snagu i potrebu da živi životom evropske obrazovanosti i izvrši reforme u duhu savremenog evropskog napretka po svim poljima državnoga života, da izađe iz granica patrijarhalne države (podvukao Z.M.) i iznutra se uredi kao moderna država“ (Stenografske beleške Narodne skupštine za 1881. godinu, s.17).
Trebalo je, po naprednjacima, prihvatati evropske ustanove da bi Srbija „izašla na put civilizacijskog razvića“. Slobodan Jovanović je docnije isticao kako se „naprednjacima činilo da bi Srbija bila osuđena na večitu primitivnost ako se ne bi oslobodila ruskog uticaja.“
Činjenica je, međutim, da Napredna stranka nije imala iza sebe većinu srpskog naroda za takve ideje, osim donekle u Beogradu i u par gradova. Srpsko selo je, međutim, poverenje poklanjao populističkim radikalima koji su veličali seljaka i seljaštvo, i samo su volja kralja Milana i njegov energični otpor radikalima, držali Naprednu stranku na vlasti (1881-1887).
Na izborima 1887. radikali su ubedljivo pobedili i čim su preuzeli vlast otpočela je masovna nasilnička histerija po Beogradu i srbijanskim gradovima i selima.
Bio je to – kako su ga sami radikali nazvali – „Narodni odisaj“ koji je mesecima trajao i u koji se ogledao u progonu i ubijanju naprednjaka na bestijalne načine paljene su njihove kuće, hapšeni i ubijani seoski kmetovi ako su bili članovi Napredne stranke.
U Beogradu je nahuškana radikalska masa pokušala da zapali kuću samog Milutina Garašanina, a ovaj je, braneći sebe i porodicu, sa svog balkona uperio pištolj u masu kako bi rasterao nasilnike. Radikalska vlast ga je zbog toga uhapsila, ali je kasnije pušten.
Razočaran, Milan Piroćanac je u svom dnevniku zapisao: „Ako bude našoj Srbiji suđeno da udari nazad, istorija ne treba da tuži nikoga do neobuzdanu narav srpsku koja je ponizna kad joj se zapoveda, a uskomešana i neobuzdana kad joj se slobode dadu.“
Piroćanac je mislio na slobodu kako su je shvatali Pašićevi radikali: kad si na vlasti možeš da radiš šta ti je volja.
To je naša istorija. Ali na žalost i naša sadašnjost!
Autor je publicista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
