Rođaci sa sela

 Međutim, mnogi su šimpanzu poistovetili sa američkim predsednikom Barakom Obamom, te zbog rasističkog povezivanja crnaca i čovekolikih majmuna, i karikaturu interpretirali kao rasističku. Bilo je tu i protesta i poziva na bojkot novina i ostalih zanimacija za dokone i/ili profesionalne branitelje ljudskih i manjinskih prava.

Bez obzira na to ko je u pravu, ne uviđa se da su obe varijante zaista uvredljive. I to prema – čovekolikim majmunima. U obe interpretacije implicira se da je biti šimpanzom nešto uvredljivo, bilo kao loš zakonodavac, bilo kao tamnoput. Ovo nažalost deluje samorazumljivo – i u srpskom jeziku se imenica „majmun“ koristi kao uvreda.

Prvi razlog zbog kojeg (čovekolike) majmune u svakodnevnom govoru smatramo nečim „nižim“ (a samim tim i uvredljivim) jeste popularna, a potpuno pogrešna predstava o evoluciji. Rečje o slici evolucije kao izvesne lestvice po kojoj se pentraju vrste, a na čijem vrhu pobednički stoji čovek. Istina je da nikakvih lestvica ili lotri nema, i da su sve vrste koje danas žive – čim žive – podjednako na vrhu. Nije čovek nastao od šimpanze, većsu šimpanza i čovek (i žirafa i hrast i virus) nastali od zajedničkog pretka. Ispravna slika evolucije ona je koja liči na žbun ili „živu ogradu“: gde se sve današnje vrste, poput listića, podjednako nalaze na vrhu tog žbuna.

Drugi razlog je iluzija o sopstvenom ekskluzivitetu. Iluzija, jer evoluciona istorija čoveka i šimpanze je zajednička odnosno identična u oko 99,5 odsto vremena. Pa ipak, šimpanzama se smejemo i trpamo ih u karikature, a sebe smatramo proizvodima po božanskom liku. Nema nikakvog objektivnog osnova da se jedna vrsta smatra višom ili nižom. I to ne važi samo za nama ljupke sisare poput delfina i kučića, veći za pantljičare, pljosnate crve ili bubašvabe. Ovu iluziju, osim našeg ličnog osećaja morala, perpetuira i zakonodavstvo. Kako primećuje Ričard Dokins, čovečji fetus koji nema više ljudskih karakteristika od amebe, uživa veću zakonsku zaštitu od odraslog šimpanze koji misli i oseća. Zatim, profesionalnim ili amaterskim zaštitnicima prava životinja mnogi će spočitavati gladnu ljudsku decu u Africi. Naime, zdravo za gotovo se uzima činjenica da ljudi i njihovi potomci treba da imaju prioritet ili poseban tretman unutar životinjskog carstva. Ovaj poseban tretman smatramo opravdanim samo zato što i sami pripadamo toj vrsti. A ozbiljno je pitanje da li ekskluzivitet koji pridajemo našoj sopstvenoj vrsti (tzv. vrsizam) prati istu logičku matricu koja „krasi“ rasizam.

Čovek je konstruisao zjapeću provaliju između sebe i ostalih životinja. Štaviše, sebe ne voli ni da naziva ili smatra životinjom. Međutim, nema nikakvog naučnog opravdanja za ovaj bezdan ili diskontinuitet. Srećom, postoje ozbiljni ljudi (vrhunski naučnici i filozofi, a ne nevladini i mladoliderski aktivisti), koji 1993. godine pokreću „Projekat čovekolikog majmuna“. Cilj ovog projekta je da veliki čovekoliki majmuni (šimpanze, bonoboi, gorile i orangutani) dobiju barem osnovna građanska prava kao što su pravo na život, na ličnu slobodu i na zabranu mučenja. Vlada i parlament Španije su prošle godine zvanično podržali ovaj projekat.

Treći razlog zbog kojeg se šimpanze smatraju pogodnim za uvredu možda leži u svojevrsnom skorojevićkom karakteru ljudske životinje. Čoveku je šimpanza bliži rođak od gorile, naravno. Ali, ovo važi i obrnuto: šimpanzi je čovek bliži rođak od gorile. Drugim rečima, mi smo šimpanzin najbliži rod. I to bliži nego što su međusobno bliske ćurke i kokoške ili miševi i pacovi. Zajednički predak čoveka i šimpanze živeo je u Africi pre 5 do 7 miliona godina. Prema evolucionim merilima, to je izuzetno malo vremena. Sa lovom i skupljanjem čovek je prestao pre tričavih 11.000 godina. Samim tim, kao da se, poput svih gradskih skorojevića, ponaša snobovski nadmeno prema svojim najbližim rođacima „sa sela“ ili iz afričke savane. I tada je gotovo komičan u ovoj izuzetnoj osetljivosti na svoje poreklo i u maštarijama o bivanju nečim posve drugačijim od svojih najbližih rođaka.