Savest i politika

Pre svega, oni koji nas vode i rukovode nisu imuni na ljudske slabosti, kao što su neuzdignutost iznad interesa dana, podatljivost, servilnost i druge blamaže. Nenaoružani vrlinom i savešću, nepremoreni erudicijom, njihov život i delo ne karakterišu jedinstvo besede i dela, mača i dela. Neočišćeni iznutra („prvo se očisti iznutra pa se onda manifestuj“, Isidora Sekulić), oni su pozeri i karijeristi, bez trunke bojazni da će pasti i osramotiti se. I, zacelo, nema među njima koji će reći: „Priznajem grešku i primam je na svoju savest.“ Ili da može reći: „Sačuvao sam kritičku slobodu do koje mi je prevashodno stalo i nikom nisam klimnuo glavom ako to nije zaslužio – neka se neko javi!“

U očima čoveka iz naroda, onog što poštenim rukama zarađuje hleb, reč je posve o subjektu koji je „ubio svoju savest“, individui tamnog morala, crnjeg od ogorelog ugarka. Nepošten, omražen, prikovan za sramni zid, kome bi ime moglo biti tuga, a prezime nevolja, on u narodu nije dostojan briga i sažaljenja.

Reč politika je od najsamookolišnijih i najizobličenijih. Pri samom njenom pomenu u čovekovoj svesti zatitra najnepoštovalačkije i najiskompromitovanije čovekovo zanimanje. Od pitanja je koja ne uspevamo ni da izgovorimo, jer ona već sa sobom nosi negativan odgovor, koji ga onemogućava. Sama, dakle, pomisao na nju izaziva osećanje nelagodnosti, ne smem reći neku hladnoću oko srca, iako tako mislim.

U tom smislu neprihvatljiva je rečnička definicija politike kao delatnosti upravljanja i rukovođenja državom. Blizu je istini njeno određenje kao racionalne delatnosti koja barata ljudskim interesima, kao mogućnost „dobijanja određenog ljudskog materijala“. Još određenije: vođenje opštih poslova za ličnu korist, to će reći, preduzeće u kojem se najlakše može uspeti i steći imetak. To, znači, bruka.

Kad se sve sabere, politika je… (reč se podrazumeva). Naime, politika je uzrok naših nevolja, naših promašenih i izgubljenih egzistencija, naših iluzija i naših svekolikih nevolja koje (su) dolaz(il)e u jatima. Ona je generator opšte pometnje. Bez ikakve sumnje, to što se naziva politika učinilo je naš svet besmislenim i pokvarenim mestom. Zmijsko jaje iz kojeg se izležu mržnja među narodima okrenutim slozi i radu, mesto gde su sve društvene bolesti zakazale sastanak (Niče), ona je izgrizla ljude i pokrala im život.

Pogledaju li se, majko sveta, stradanja kroz istoriju (a stradanja su njena produžena ruka), ona koja su zakonomerno dolazila i dolaze, opominjemo se engleske poslovice o pronevaljalom narodu – narodu koga je takvim učinilo legalizovano bezakonje, ono što se naziva politika – narodu kome je potrebno da dođe nov učitelj vere u Boga.

Nadajmo se, pri svemu, doći će vreme da, kao nekad u apostolska vremena, čelo bude napred, a rep pozadi. Preduzeće, etiketirano rečju politika, nestaće u budućnosti kao diskreditovana i prevaziđena profesija, onako kao što su ugašena zanimanja astrologa, alhemičara ili oklopnika.

Tihomir Petrović, profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru