SONJA JAUKOVICFOTO Stanislav Milojkovic

Davne 1968. godine izveli smo „Gospođu ministarku“. Bila je to slavna predstava profesora Milenka Maričića. Igrala sam Živku.

Bojan Stupica odlučio je da primi u angažman čitavu našu klasu u Jugoslovensko dramsko pozorište, ali Mida Stevanović i ja smo se zahvalili na ponudi i odlučili se za Narodno, gde smo već igrali. Ne znam Midine razloge, ali ja sam se zaljubila, a moj budući bio je u Narodnom.

Naknadna pamet mi je govorila da glupljeg razloga nije moglo biti i zbog te odluke sam dugo očajavala kad je išlo loše, a išlo je loše naročito prvih godina.

Veca je već bio doveo mlade glumce, četiri godine starije. Zvali su ih Vecina deca i igrali su sve što pripada mladima. Tamo Bojanove bebe, ovamo Vecina deca, a Mida i ja nigde. Odmicalo je vreme, prolazile su godine. Nisam tada znala da bi možda trebalo da se molim i odlučila sam da se borim.

Ali umešao se Bog. Mira Stupica zbog sprečenosti nije mogla da odigra Paulinu u Šekspirovoj „Zimskoj bajci“, a Veca iz nekog razloga nikako nije hteo da otkaže predstavu. Vremena je bilo malo i niko se nije grabio da za četrdeset osam sati nauči tako veliku ulogu i Šekspirov stih. Rekla sam: „Uskočila bih ja.“ Prihvatio je. Snimila sam tekst, danonoćno ga slušala i uspela. Veca je bio fasciniran, ali ne i Mira Stupica. Pokazao joj je da nije nezamenljiva, a ja sam izgubila simpatije dive čiji mi je muž nudio angažman.

Tako se podvig pretvorio u štetu, ali i odredio moj glumački put, jer su mi od tada uglavnom nudili one uloge koje drugi nisu mogli da urade.

Naše karijere osvetljavao je reflektor koji se zvao Samoupravljanje. Samoupravno pozorište bilo je samo tada, nikada pre i nikad posle. Mislili smo da je moguća pravda u pozorištu. Trošili smo snagu da menjamo način rada, da utičemo na repertoar, da zahtevamo alternacije.

Bili smo puni iluzija. Imali smo bezbroj zborova radnih ljudi na sceni „Kruga 101“. Bio je to pravi Hajd park. Svako je tu mogao da kaže šta ne valja i zašto je nezadovoljan, da optuži Upravu za nebrigu, da zahtevamo ulogu…

Veca nije bio osvetoljubiv, niti zlopamtilo, samo je na kraju tih važnih samita uzimao reč i govorio dugo dugo dugo… I mi bismo polako zaboravljali šta smo hteli, oko čega smo se raspravljali i čemu smo se nadali. Na kraju je njegova uvek bila poslednja.

Bife i alkohol bili su nam uteha zbog propalih očekivanja i samoupravljačkih poraza. I on je voleo bife, ali nije pio. Zabavljalo ga je da sedi sa nama. U stvari, on je po ceo dan bio u pozorištu. Često je gledao predstave. Skoro da smo se čudili kad uveče ne dođe. Kada je postao upravnik, forsirao je Dramu. Operi i Baletu to nije bilo pravo. Bunili su se, ali mi smo bili srećni. Uvažavao je našu kuknjavu da ne možemo da igramo predstavu jednom mesečno, a koji je izgovor imao za Balet i Operu što imaju mali broj predstava mesečno, ne sećam se.

Dramski repertoar koji je on u potpunosti kreirao i kad je postao upravnik, bio je grandiozan. Odigrali smo Šekspira, Vebstera, Džonsona, Eshila, Sofokla, Bulgakova, Gorkog, Čehova, Gribojedova, Rasina, Sartra, Havela, kao i kompletan jugoslovenski i srpski repertoar. Igrali smo na tri scene: Krugu 101, Zemunskom pozorištu i Velikoj sceni.

Pokrenuo je projekat „Komuna“. Igrali smo predstave sa puno izvođača po čitavoj Srbiji, po domovima kulture, gde su mnogi gledaoci prvi put videli Operu i Balet. Nije bilo savremenog dramskog pisca koji nije doživeo praizvedbu svog komada u Narodnom. Zlatno doba Vecinog upravnikovanja donelo nam veliki broj nagrada, priznanja, učestvovanja na festivalima i sjajnih stručnih kritika.

Veca je voleo i da se takmiči, naročito sa Mirom Trailović i „Ateljeom 212“. Tvrdio je da su naše predstave mnogo bolje, da ne podilaze publici kao njene, da je naš repertoar ozbiljniji, kvalitetniji, edukativniji, da imamo bolje glumce i šta sve ne, ali marketinšku bitku nije dobio. Za to je od njega zaslužniji bio Aca Radovanović, šef propagande, zvani Aca Gebels, mada on ni po čemu nije nalikovao ozloglašenom, jer je bio lepši i stasitiji, a imao je i sasvim suprotan moto koji je glasio: „Dobra predstava se sama reklamira, a lošu ne treba ni reklamirati“ i još jedan njegov biser: „Nema krize publike, već krize kvaliteta.“

Iako je Velimir, zahvaljujući Acinom „ruskom stilom“ gubio marketinšku bitku, Mira Trailović je „američkom propagandom“ dobijala utakmicu.

Veca je voleo i pozorišne intrige. To ga je beskrajno zabavljalo. Tako se opuštao i lečio melanholiju, koja će kasnije postati prava depresija.

Pušio je tri pakle, doduše pućkao, klatio nogom, govorio basbaritonom i detinje se smejao. U tome mu je pomagao Ćira Životić, koji mu je prenosio pikanterije iz bifea. Glumci su to znali pa su i sami snabdevali Ćiru detaljima: ko je pijan zaspao i prenoćio u bifeu, ko se s kim svađao, ko se razvodi i zbog koga i što je glavno: ko je Vecu ogovarao.

Za vreme njegove „vladavine“, uspešne i duge, mi smo u pozorištu živeli dva života. Jedan na sceni, a drugi u bifeu. Nije bilo otuđenosti, druženje je bilo važno, taman koliko i izvođenje predstava. Svađe su trajale kratko, brzo smo praštali.

Često sam se pitala, kad on uopšte piše drame, jer je uvek bio u pozorištu. Nije pričao o svojoj literaturi, nije se hvalio nagradama, ni ličnim uspehom. Novac ga nije interesovao. Stanovao je u garsonjeri, letovao na Bledu. Tamo se družio sa piscima. Bila je to njegova oaza. Jednom godišnje predah od umetničkih sudbina, sujete, nezadovoljstava i samoupravljanja u kojem se i on sasvim dobro snalazio godinama.

Potrebno je dodati i nekoliko podataka koji danas izgledaju anahrono: svoju ženu Milku, odličnu glumicu, nikad nije gurao u prvi plan. Svoje komade izvodio je u drugim pozorištima, nikad u svom. Cenio je dar više od svega, bez obzira na lične afinitete ili netrpeljivost.

Velimir Veca Lukić bio je veliki pesnik, dramski pisac i upravnik koji je obeležio doba u kojem je kultura postojala. Stvorio je i zadužio mnoge glumce. Renovirao je Narodno pozorište i dozidao čitav kompleks. Umro je 1997. godine i petooktobarske vlasti su ga zaboravile. Nijedna nagrada, ulica, ni scena ne nose njegovo ime.

(izgovoreno u Muzeju Narodnog pozorišta, 15. juna 2022)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.