Sezona kiselih osmeha

Dimitrije Boarov Baš u danu kada su novine javile da se cena barela sirove nafte na Njujorškoj berzi popela do 96 dolara za barel, sretnem školskog druga, rudarskog inženjera koji radi na naftnim poljima NIS Naftagasa, pa mu kažem: „Lako je tebi, em si u državnoj firmi, em si naftaš“.
Njemu to nije bilo duhovito, pa mi kiselo odgovara: „Da li ti možeš da shvatiš da se Naftagasu unutar NIS-a barel nafte i dan danas obračunava po 22 dolara – i da mi sa godišnjom proizvodnjom sa vojvođanskih nalazišta od oko 650.000 tona sirove nafte – imamo gubitke, pa smo u tom smislu svetsko čudo među proizvođačima nafte. U stvari, kada bi nam bratski NIS Petrol (rafinerije i benzinske pumpe) obračunavao sirovu naftu po ceni od bar 60 dolara za barel, mi u Naftagasu na godišnjem nivou imali bismo prihod veći za preko 150 miliona dolara. S tim parama se sada „peglaju“ visoki troškovi unatar celog NIS-a i ublažavaju udari koji ovamo stižu sa svetskog tržišta nafte. A ni na gasu nemamo ništa, jer nam sestrinsko Javno preduzeće Srbijagas već nekoliko godina ne plaća ni jedan od oko 230 miliona kubika, koliko im godišnje isporučimo, jer njima, opet, ništa ne plaćaju Beogradske toplane i drugi veliki potrošači. Tu praktično gubimo još preko 60 miliona dolara godišnje.“
Posle mislim, ni Srbijagasu nije lako. Naime, oni od ove godine neće više uvoziti prirodni gas od ruskog džina Gasproma, nego će njegov isti gas kupovati od beogradskog preduzeća Jugorosgas, u mešovitom rusko-srpskom-austrijskom vlasništvu. Priča o ovoj firmi sa 26 zaposlenih, koja od ove godine snabdeva celu Srbiju uvoznim ruskim gasom (jer je Gasprom to tražio), doista je zanimljiva i uglavnom malo poznata. A trebalo bi da bude vrlo transparentna, jer bi Srbijagas ovoj maloj „filter firmi“ već ove godine, za oko 2,3 milijarde kubika ruskog uvoznog gasa trebalo da plati najmanje 500 miliona dolara, a gotovo sigurno i znatno više. A još prošle godine, Jugorosgas je imao ukupan prihod od prodaje od samo sedam miliona dolara (sa 10 odsto marže). Kakav će to biti finansijski napredak, nezabeležen u našoj ekonomskoj istoriji – sa sedam na 500 miliona!?
Pažljiviji čitaoci Danasa ranije su već informisani da je Jugorosgas osnovan 1996. kao paritetno preduzeće Gasproma (50 odsto) i srpskih akcionara (50 odsto), a da je prošle godine postao rusko-srpsko-austrijsko preduzeće. Naime, pored starih akcionara – Gasproma sa 50 odsto vlasničkog učešća i NIS-a i Beobanke (sada Srbijagasa) sa 25 odsto, jednom nedovoljno jasnom unutarsrpskom akrobacijom, četvrtina vlasništva je iz ruku beogradskih akcionara (Progresa i Progresgas trejda) dopala u ruke Centrex grupe iz Beča, koja ima slična preduzeća u Švajcarskoj, Italiji i Mađarskoj. Već sam zvanični naziv ovog akcionara „Central ME energy & gas AG“, ponukao je neke posmatrače da ustvrde da je zapravo reč o firmi koja sadrži poznato rusko prezime Medvedev. A, podsetimo, i Aleksandar i Dimitrije Medvedev imaju jak uticaj u Gaspromu.
No, sama po sebi, ta okolnost, iako bi mnogo toga od juče mogla da objasni, u stvari danas unosi zabunu u celu priču o eventualnom snažnom približavanju kompletne srpske naftne i gasne industrije ruskom naftnom i gasnom džinu Gaspromu, koji je u državnoj svojini. Naime, nedavno se moglo čuti da će skupština akcionara Jugorosgasa, 8. novembra, doneti odluku o smanjivanju osnivačkog kapitala svog preduzeća, navodno zbog toga što je samo tokom 2006. imala tekući gubitak u poslovanju od 2,5 miliona dolara – a i inače knjiži ukupan gubitak od 4,5 miliona dolara? Zanimljivo, glavni nesavesni dužnik Jugorosgasa je Niška toplana, koja mu je ostala dužna blizu dva miliona dolara. Jugorosgas će, uzgred, ove godine prvo biti jedini uvoznik gasa za Srbiju, potom će taj gas prodavati Srbijagasu, a za potrebe svoje sopstvene distribucije gasa u niškom regionu – ponovo će kupovati izvesne količine gasa od Srbijagasa, itd.
Pri svemu tome treba imati u vidu da je upisani kapital Jugorosgasa dosad bio 105 miliona dolara, jer se procenjivalo da je to vrednost dogovorene izgradnje magistralnog gasovoda Pojate-Niš-Dimitrovgrad (zbog koje je preduzeće, navodno, i osnovano). Prema finansijskom izveštaju Jugorosgasa za 2006. (koji je okačen na Internetu), od ovog upisanog kapitala bilo je dotle uplaćeno oko 33 miliona dolara.
U stvari, nije sada baš važno da li Jugorosgas traži odluku o smanjivanju svog kapitala zbog starih gubitaka ili zbog toga što je dosada izgradio (samo) deonicu gasovoda Pojate-Niš. Bitna je, kao i obično poruka. Ona nije potpuno jasna. Da li ona znači da se Jugorosgas ovde potpuno odomaćio i da smatra da i sa manjim kapitalom (kao nekom garancijom) može obavljati sto puta veći posao? Ili taj zahtev upućuje na zaključak da se magistralni gasovod Niš-Dimitrovgrad neće graditi? Ili, da će se preko Srbije graditi kontinetalni gasovod Južni potok? Teško je odgovoriti na to pitanje kada srpska javnost nije izveštena ni da li je skupština akcionara Jugorosgasa uopšte održana 8. novembra.
Pošto odavno nije izdato nikakvo saopštenje iz Jugorosgasa, ne znamo ni mnogo zanimljiviju stvar od svih ovih gasnih i naftnih zavrzlama – da li je Žarko Zečević, doskorašnji glavni menadžer Partizana „prošao“ za „glavnog koordinatora“ Jugorosgasa. Kandidovali su ga oni iz Šekspirove ulice, ali saglasnost zatežu oni iza Srbijagasa.