Skajp suđenja „u ime naroda“

U ime naroda, odnosno svih nas, odlučeno je da Jovana Popović, dvadesetčetvorogodišnja studentkinja iz Kikinde, treba da bude utamničena mesec dana u Zabeli.

U ime svih nas osuđen je na tri godine zatvora mladić, jer nije pratio uputstva predsednika Republike o ponašanju tokom vanrednog stanja. Svakako da su tu sintagmu izgovarale brojne sudije dok su preko Skajpa izricale slične presude protiv drugih građana koji su počinili slična dela „protiv naroda i države“.

Tokom ove velike društvene krize, mi, “ narod“, mogli smo da se susretnemo sa stravičnom spoznajom o nepostojanju države.

U Srbiji zakonodavna, izvršna i sudska vlast, koje čine stubove organizovanih društvenih zajednica, postoje kao imitacije funkcionalnih sistema.

Gotovo nikada u istoriji ove države nisu služili zaštiti suvereniteta građana, već su direktno bili usmereni da štite vlastodršce i njihove interese. Još je pre pola veka tadašnji „najveći sin naroda i narodnosti“ savetovao da se „ne treba uvek držati zakona ko pijan plota“.

Zakoni su postepeno relativizovani da bi se danas potpuno obesmislili, jer ne važe za sve i nisu iznad svih. Oni koji treba da ih sprovode prilagođavali su se opštoj devastaciji, vodeći računa da ne upadnu u oči onima koji su postali zakon iznad pisanih i nepisanih zakona.

Postali su dekor u impozantnim zdanjima označenim kao „palate pravde“, trudeći se da budi nevidljivi.

Kako bi sebi i drugima pokazali da postoje, spremno stavljaju svoj potpis ispod titula sudija ili tužilaca na presude izrečene onima koji nemaju zaštitu vrhovnika i njegove organizacije. Poništili su profesionalno i ljudsko dostojanstvo kako bi zaštitili radno mesto i samoproglašeni društveni status.

Pristali su da postanu jedan od mehanizama destruktivne mašinerije koja je suspendovala sve atribute organizovane socijalne zajednice.

Zakoni koje sprovode služe im da se istaknu pred vrhovnim uništiteljem i pokažu, dok presuđuju nekome ko nema zaštitu „odozgo“, da su „nezavisni“. Dok pišu „u ime naroda“, uspevaju da održe svest o sopstvenoj važnosti i prividni smisao značaja profesije.

Većina je prihvatila kao nepobitnu činjenicu da postoje oni do kojih ne doseže ruka pravde i dozvolila da njihovi zakoni budu moćniji od onih koji treba da štite funkcionalnost zajednice.

Spoznaja da njih i pisani zakon koji treba da sprovode ne štite institucija na kojima počiva sistem, oslobađa ih pritisaka savesti i profesionalne časti.

Anticipacija da mogu da izgube poziciju, a možda i život, čini ih opreznim, poslušnim i spremnim na svakakve, pa i neprincipijelne sporazume. Ono što su učili i znaju nije primenjivo bez posledica po njih same. Položili su zakletvu da će štititi zakon, ali su se susreli sa činjenicom da njih nema ko da štiti.

Zbog toga su sopstveni komfor i eventualni strah nadredili apstraktnim paragrafima i poništili sopstveni i značaj profesije. Mučna iskustva njihovih kolega koji su, braneći zakone i čast profesije, došli u sukob sa onima koji su proglasili da su jedini nosioci prava na pravdu, učvrstili su njihova uverenja o isplativosti relativizacije zakona.

Izbor da služe vlastodršcima predstavlja paradigmu devijantnih shvatanja pojedinaca od čije odgovornosti zavisi društveno ustrojstvo. Dokle god imamo ljude spremne da služe, a ne da odgovorno obavljaju poslove, neće postojati uslovi za organizaciju države po demokratskim principima.

Autorka je lekar neuropsihijatar u penziji