Ipak, kao biću smisla, svakom čoveku je svojstven pokušaj da, makar i u okviru samo onih kategorija kojima raspolaže – redukuje stvarnost na sebi razumljiv način. Pomenuta redukcija najčešće nije ograničena zahtevom logičke konzistentnosti, a kognitivna disonanca je posledica sa kojom se uspešno živi.

Demokratizacija i dostupnost interneta kroz društvene mreže, kreirale su veličanstvenu kakofoniju i učinile nam dostupnim slike sveta običnog čoveka. Bilo da govorimo o broju onih kojima je omiljena „polupečena“ piletina, o onima koji i ne sumnjaju u to da Nova Godina nije rođendan planete zemlje, a ni rođendan SAD, ili o onima koji su uspešno razotkrili sve svetske zavere – od veštački puštenog virusa HIV-a, do vakcina koje izazivaju autizam i planete kao ravne ploče, svakodnevno je moguće uveriti se u bazični socijalno-psihološki motiv za saznanjem bez kojeg se gubi lični osećaj sigurnosti i smisla.

U susretu sa ličnim nemoralom, ove činjenice od političkih lidera čine potencijalno svemoguće i neuništive populiste, ali i heroje crno-belog sveta. Ilustracija za to je na pretek, ali iskoristiću najsvežiju.

Nedavna izjava visoke predstavnice EU, Maje Kocijančić, u poseti Srbiji, izazvala je veliku pometnju. Režimski mediji sinhronizovano su preneli Tanjugovu interpretaciju izjave prema kojoj je bojkot Parlamenta neprihvatljiv za EU a višemesečni protesti u Srbiji i Albaniji nisu uvod u „balkansko proleće“.

Domaći portal koji se bavi proveravanjem istinitosti vesti, Raskrikavanje ubrzo je ustanovio da se radi o dezinformaciji, a za pomenuti portal sama Kocijančić je pojasnila svoju izjavu i naglasila da ono što se pojavilo kao njena izjava nije tačno. Zašto su, međutim, Tanjug i njegovi sateliti ovakvom brzinom raširili baš ovakvu lažnu vesti?

Najpre, razumljivo je da će režim iskoristiti svaku priliku da navede vodu na svoju vodenicu, pa se tako broj Vučićevih velikih prijatelja – svetskih lidera, ojačava i podrškom EU. Izjava Kocijančićeve iskrivljena je tako da kritikuje ideju o bojkotu Parlamenta, ali i predstavlja jasno neodobravanje građanskih protesta („neće biti balkanskog proleća“ ). Ovako interpretirana izjava ujedno je i poruka opoziciji i demonstrantima da njihovi napori ne nailaze na podršku u EU, te da je raspoloženje u EU sasvim suprotno i upravo su sve simpatije okrenute režimu Aleksandra Vučića.

Ovo se, međutim, slučajno uklapa i u sliku sveta prosečnog srpskog glasača, prema kome vlast u Srbiji i postavljaju i smenjuju bez skoro ikakvog uticaja izborne volje.

To dokazuje i Demostat-ovo istraživanje javnog mnenja prema kome 70 odsto ispitanika veruje da se izvor moći vezuje za MMF, Svetsku banku, 63 odsto smatra da je moć u rukama EU,  polovina smatra da moć u Srbiji imaju i strane ambasade, a 80% prepoznaje koncentraciju moći u rukama Aleksandra Vučića – podržanog upravo od EU, međunarodnih organizacija i donekle stranih amasada.

Na ovaj način uspešno smo se lišili odgovornosti. Ukoliko vlasti u Srbiji postavljaju i smenjuju svi drugi osim nas – glasača, onda su naši izbori farsa. Izbori u Srbiji u poslednjih par izbornih ciklusa svakako jesu farsa, ali ne zbog uticaja stranog, već unutrašnjeg faktora. Prisilno dovođenje ljudi na glasanje, dupli birački spiskovi i evidencija, kupovina glasova i razne druge nedopustive prakse, ukinuli su mogućnost fer i slobodnih izbora u Srbiji.  Istina – ovo se dešava pred nosom i očima EU i celog sveta.

Potrebno je prisetiti se ne tako davne prošlosti u kojoj je isti taj svet i EU bio apsolutno protiv Slobodana Miloševića. U borbi protiv Miliševićevog režima konačno su upotrebljena sva zamisliva sredstva, ali uprkos svemu tome i tada je čak 1 800 000 glasača glasalo za Miloševića. Svet je tada naučio lekciju, Srbija se svojih autoritarnih vođa ne odriče tako lako. Da li smo istu lekciju naučili i mi ili ćemo nastaviti sa slavskom politikologijom, prebacujući odgovornost na naše iskonske neprijatelje?

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS

Povezani tekstovi