Slobodna volja

Nataša B. Odalović Nijedna izborna tišina nije zaobišla ovu kolumnu, iz prostog razloga što izlazi petkom, biće tome već nekih 10-11 godina. Hajde da se prisetimo tih pionirskih dana višestranačja i tadašnjih ćutnji i tišina. Kako smo poletno ćutali, se sećate? Ćutali smo, bre, sa istim entuzijazmom sa kojim su nekad posmatrani sletovi za Dan mladosti. Svaka predizborna ćutnja bila je istorijska za našu mladu demokratiju.
Isprva, spočetka uvođenja višestranačja, za izbornih dana, bilo je zanimljivo pisati čak i o samoj ćutnji, vrteti tu metatemu, umesto pisati o nečem isto tako neutralnom, kako se ista ćutnja ne bi prekršila, pa kako se ne bismo brukali time što će nas neki fini ljudi po nekim komisijama optužiti da smo prekršili izbornu tišinu i svrstati nas među najgoru decu. Ti i ti listovi, ti i ti novinari, ovi i oni, najviše su kršili izbornu tišinu, glasila bi na kraju „optužnica“. A mi, „uzorni“ građani, odahnuli bismo što smo još jednom položili ispit pred nekom velikom braćom i sestrama demokratije.
Ubrzo se pokazalo da osim što je izborna tišina i njeno nekršenje jedna od onih „globalnih“ tekovina demokratskog sveta, koja je sasvim vredna uvažavanja, u Srbiji zapravo nema neki veći značaj ni smisao. Štampani, a sve češće i elektronski mediji tokom kampanja mogu da pišu, objave, optuže i presude šta god hoće, koliko hoće i kome hoće. Tome su, verujem, najmanje krivi sami novinari tih medija, no to je druga tema. I onda, u tolikom „hibrisu“ iživljavanja, najednom jedva čujan zvuk predizbornih praporaca koji pozivaju na fajront, a pijane goste i razbijače inventara podsećaju: „Pre i posle jela valja ruke prati, nemoj da te na to opominje mati“. I svi poslušno zapuše usta, pobacaju plajvaze u blato, a sami požure da isto speru sa svojih kakanih ruku. I mi ćutimo, celi dan i noć! Kakva smejurija, zar ne? Da, a posle, kažem, ti vrhovni poglavari demokratije podele par indulgencija, par packi, par pohvala, a sve u vezi s tim kako, koliko i zašto smo ćutali tokom ćutnje. Vazda sam bila među građanskim štreberima i poštovala tišinu, iako mi je odavno, priznajem, cela farsa onoliko smešna. Smešna je (pesimisti bi rekli: tragična je!) najpre sama činjenica da je sve što ima veze sa izborima u Srbiji, uključujući i ćutnju, umesto da bude kruna dostignute i spoznate najviše slobode svakog slobodnog građanina, postalo farsa. Kako i ne bi? Uzmimo, recimo, bilo koje parlamentarne izbore, kada se biraju tzv. budući narodni poslanici. I sad vi, kao slobodan građanin date svoj glas – eeeej, glas!! – svojom slobodnom voljom, ne naplatite ništa, ni to što ste ustali iz kreveta, ni putarinu do biračkog mesta, a šta oni urade sa vašim glasom? Proizvode afere, a bez krajnjeg ishoda, bez utvrđenih krivaca i kazni, oko trgovine poslanicima, oko „prodaje“, pošto „transfer“, burazeru, devize, devize, mimoze, slanici, poslanici… Pijaca u parlamentu, etc… Sećate li se, s nostalgijom?
I tako su građanke i građani Srbije došli u poziciju da statiraju u staroj aristotelovsko-kantovsko-hegelovsko-marksovskoj-homersimpsonovskoj antinomiji odnosa slobode i nužnosti. Homer Simpson je tako, ispijajući 117. pivo u jednom izbornom danu, konačno otkrio da ako je sloboda samo saznata nužnost, onda bolje da nastavi s pivom dok menja TV kanale gde palme njišu grane, nego da ide da bira kao građani Srbije među šljivama između dve nužde, male ili velike. Demokratskim jezikom prevedeno, građanin Srbije večito biva pozivan da bira, ovako mu kažu: između dva zla; manje zlo, dublju veru ili pliću nadu, zapušenih noseva, punih pluća, veštačkih vilica i tisuću načina na koje su nas pozivali da glasamo od Slobe do danas. Stvarno me ne čudi da građanin Srbije više uopšte ne razaznaje šta je to slobodna volja a šta zadati EPP? Ko je odlučio da glasa, slobodna mu volja ili politički marketing? Ako je slobodnom voljom iskoristio jedno od najsvetijih prava građanskog društva i izašao da glasa, kako da posle izbora ograniči svoju slobodnu volju i zapreti joj da se nadalje ne pača u to šta će oni kojima je poverio svoj glas, verujući da zna kome ga daje i zašto ga daje, nadalje uraditi sa njegovim glasom. Kako ukratko slobodnom građaninu ograničiti slobodu time što može da odlučuje samo u danu izbora, a posle, čak i ako pobede njegovi, svoju slobodnu volju može da okači o rep nekoj od ovaca iz Kačulice ili već, kojekude. Stvarno je teško biti građanin lojalni, uzorni, pokorni, ma počasni, ma čak i građanin Kejn, mislim „Citizen Cane“, a ne Barbikin Ken, ako imaš slobodnu volju „u Srbiji među nuždama“.