Slobodno sudijsko uverenje

Ceo svoj radni vek, od četrdeset godina, proveo sam u zvanju lekara specijaliste kliničara i profesora Medicinskog fakulteta.

To znači da sam imao sreću i zadovoljstvo da radim sa pacijentima i sa mladim pametnim ljudima – studentima.

Pored toga bio sam i sudski veštak iz oblasti medicine, odnosno, sudskomedicinski veštak, što mi je omogućavalo da aktivno učestvujem u sudskim procesima i da budem u sudu na stotine i stotine puta.

Na taj način bio sam u prilici da se srećem i upoznam mnogo pravnika (sudija i advokata) i da sa njima sarađujem.

Veliki, ali zaista veliki broj njih je izuzetno pametan i obrazovan tako da sam imao mnogo šta čuti i naučiti od njih.

Nažalost bilo je i onih drugih, uostalom, kao i u svim drugim profesijama.

Svima nam je poznato da sud sudi i donosi svoje odluke na osnovu pisanih zakona.

I to je sasvim u redu.

Međutim, postoji jedna odrednica u sudu koja se naziva „slobodno sudijsko uverenje“.

To je nešto što iskače iz onih uobičajenih svakodnevnih klišea.

Nju laici teško da mogu razumeti, pa je zato i ne prihvataju.

Moram da priznam da i ja, kao veštak, nisam uspeo do kraja da shvatim šta ustvari „slobodno sudijsko uverenje“ znači.

Pitao sam i tražio objašnjenje od mnogih svojih prijatelja pravnika da mi to razjasne, ali nikada nisam došao do zadovoljavajućeg razjašnjenja.

Iz tog razloga sam često i diskutovao na stručnim sastancima sudskomedicinskih veštaka i pri tome isticao da ako postoji mogućnost „slobodnog sudijskog uverenja“, da onda mora da postoji i mogućnost „slobodnog lekarskog uverenja“ u postupku lečenja pacijenta.

I pisao sam o tome.

Na moju veliku sreću, nedavno sam pročitao knjigu pod naslovom „Ostrvo pelikana“, autora Miodraga Majića.

Divna knjiga po svom dramskom zapletu, a posebno po psihološkim obradama likova u njoj.

Ta knjiga mi je potpuno razjasnila šta znači odrednica „Slobodno sudijsko uverenje“.

Tako da sam potpuno promenio svoje mišljenje i sada mislim da Slobodno sudijsko uverenje mora da postoji, ali nažalost njega mogu da spovedu samo sudije koje imaju veliko znanje prava, široko obrazovanje i veoma izraženu moć logičkog zaključivanja.

To ne može svaki sudija.

U sudu se sudi po pravu i tako se dolazi do pravde.

Međutim, pravo i pravda nisu sinonimi, nisu jedno isto.

Tačno je da se u sudu sudi po pravu ali se po nekada iz toga ne dobija pravda.

E, upravo je to ono što vrhunski sudija treba da prepozna i da primeni svoje „Slobodno sudijsko uverenje“.

Nažalost, mnogo je onih u pravnoj struci, koji će to slobodno sudijsko uverenje napasti i oboriti, a današnji sistem funkcionisanja suda im to omogućuje, čak mislim mnogo lakše nego što bi to trebalo da bude.

U ovoj knjizi sudija Pavle Dedijer (glavni lik ove knjige) je pokušao da ispoštuje to „Slobodno sudijsko i uverenje“, ali je zbog toga od strane svojih kolega, a i drugih koji imaju moć odlučivanja, optužen da ne poštuje pravo i proglašen fašistom.

Zato on doživljava takvu sudbinu koja se najzad završava samoubistvom.

Gabriel i Ajša, rrom i rromani (Rom i Romkinja), glavni akteri ove knjige, bili bi živi, a njihova mala čhavorren (dečica), bila bi srećna i ne bi bili siročići.

Jedna srećna mlada porodica je uništena, uništena je u ime prava, odnosno po pravu, a pravda gde je pravda u ovom slučaju.

Ovakvi slučajevi se rešavaju „Slobodnim sudijskim uverenjem“.

Nažalost, ovakvih slučajeva nije malo. O tome bi se moglo mnogo govoriti i mnogo pisati.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta