Spomenik ratnom „balansu“?

Ali, visoki funkcioner DS je svojim objašnjenjem izgleda pomogao da se razume kome je spomenik namenjen. Pomogao je Alimpić da se shvati da svako tu, kako je još rekao, može da nađe sebe što liči na toleranciju, ovde još kao pojavu zvanično neviđenu. Pomenuo je istovremeno „branioce otadžbine“ i „bivšu SFRJ“, pa ako je „pravilno shvaćen“ pitanje je: branioci koje otadžbine? SFRJ? Dokle bi, po Alimpiću mogao da doseže taj prostor „bivše Jugoslavije“? Pogotovo što je sasvim izvesno da i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini još ima i živih ljudi koji su branili „otadžbinu“. Sve je to bila „bivša Jugoslavija“ ili Alimpić možda misli da nije? Ako jeste i ako se i tako može razumeti ono što je govorio, onda je došlo do fantastičnog poena u dosadašnjoj politici Srbije. Spomenik se diže svima njima ma odakle poticali sa prostora bivše Jugoslavije! Više „drugi“ ne bi mogli da budu izvor sveg zla i svih zločina, bio bi tako postignut savršen ratni „balans“ za kojim se traga svih ovih godina baš u Srbiji. Spomenik bi, ako se tako shvati, svedočio da su propatili svi, svako na svoj način i Hrvati i Bosanci? Pri tom ne bi bilo važno ko je prvi počeo, odakle su tenkovi okićeni cvećem pošli, niti da li su „branioci otadžbine“ bili u JNA, VJ, na Palama, u paravojnim jedinicama Arkana, škorpiona, zelenim beretkama, vojskama Hrvatske i BiH? Svako je, priznaje se, „branio otadžbinu“? Ili svoj deo otadžbine, ako je ta otadžbina bila SFRJ?

Ovakvim prilazom postiglo bi se mnogo šta novog.

Pre svega, priznanje da je Srbija bila u ratu i to ne samo u onom odbrambenom gde je pobedila Nato saveznike posle 78 dana bombardovanja i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, već i na drugim prostorima bivše SFRJ. Zatim, ako se sve to nekako izjednači, izgledaće sasvim opravdano što se ovde i ovih dana, kao i sve vreme poslednjih dvadeset godina, traži „balans žrtava“: srpskih, hrvatskih, bosanskih, muslimanskih, uključujući i broj silovanih žena i logora. Ova večita tema svih stranaka u Srbiji posebno je dobila na aktuelnosti zahvaljujući već do besvesti pominjanog filma Anđeline Džoli koja to – za razliku možda od spomen-obeležja o kojem govori Z. Alimpić – nije postigla, o čemu svedoče u domaćim medijima i oni koji su film – videli!

I ne manje važno: ne bi to izgleda bio spomenik „sećanju na rat“ („s NATO-paktom“) kao onaj iz juna 2000. nazvan „večna vatra“ na beogradskom Ušću, koji je inspirisala tadašnja predsednica JUL-a Mira Marković. Ili spomenici „sećanja na NATO“ širom Srbije, često bez pomena imena poginulih, posvećeni ako ne porazu u ratu (kakav je bio recimo na Kosovu 1389.) onda svakako podsećanju „ako već nismo pobedili – nećemo reći da smo izgubili“! Ovaj novi bi možda mogao da bude i neka vrsta posmrtne zahvalnosti onom bračnom paru što su držeći (srećom preživelog) sina skočili sa Vojnog samačkog hotela na Zvezdari kad im već država nije mogla priuštiti nešto dostojanstvenije za ratne godine. Kao i onima što su invalidi, pa se bore da nešto dobiju ili onima u hotelu „Bristol“ gde je i do nedavno izdajnik general Trifunović bio. I kao što se da videti, ima tu mnogo čega čemu bi spomenik trebalo (ili ne bi trebalo) podići. Jedino što je izvesno da bi spomen-obeležje moglo i da se shvati kao pravična nadoknada za sve ono što za ljude, žrtve rata nije nadoknađeno u ovom siromaštvu i nikad neće biti. Naročito mobilisanim braniocima, koji se nisu, kao neki dobrovoljci dobro snašli.

I na kraju ne bi trebalo spomenik „braniocima otadžbine SFRJ“ povezivati baš uvek i sa Slobodanom Miloševićem i sa španskim diktatorom Frankom. Ivica Dačić, naslednik Miloševićev ipak ima manjinu u koaliciji na vlasti, bar formalno. Većinska je DS Zorana Alimpića.