Srbija nije kuća na livadi

Bez obzira što njega nije izglasala ni polovina građana, kada se uzme u obzir veličina biračkog tela u Srbiji. Predsednik ima moralnu obavezu da zastupa interese svih društvenih grupa (etničkih, političkih, kulturnih) i zato je, valjda, dao ostavku na predsednikovanje u svojoj stranci.

Međutim, prve izjave za javnost Tomislava Nikolića (o nepostojanju genocida u Srebrenici, o Vukovaru, o Crnoj Gori i Crnogorcima…) zabrinjavaju i obeshrabruju. Kao predsednik države, on više nema prava da svoja intimna razmišljanja iznosi u javnost, pogotovu ako ona vređaju druge i drugačije (u Srbiji žive i Bošnjaci, i Hrvati, i Crnogorci). Potom, sklonost ka intimiziranju, ma koliko je na nju navikao, mora biti sklonjena iz javne sfere, a unošenje ličnog u stvari koje se tiču društva mora biti svedeno na najmanju meru. On u krugu svoje porodice može biti tradicionalista, ali nema prava da to iznosi kao zvanični stav države kojoj predsedava. Jer, država nije ni porodica, ni partija.

U Nikolićevim izjavama mnogo je analogija koje se tiču društva, s jedne strane, i porodice (kuće, domaćinstva), s druge strane. Vreme porodičnih zadruga prilično davno je iza nas, a savremeno društvo sa svojim institucijama daleko je od toga da predstavlja nekakvu veliku zadrugu. Srbija je višenacionalna i polikulturna zajednica, koja je, bar deklarativno, usmerena ka prihvatanju evropskih vrednosti. Htela – ne htela, Srbija se nalazi u vrtlogu globalizacije, čije će mane izbeći, a prednosti iskoristiti, samo pod uslovom da racionalno prihvati stvarnost onakvom kakva ona jeste. To znači da se oslobodi mitova i ispraznog prizivanja prošlosti i da prihvati realne tokove modernog bitisanja.

Gospodin Nikolić ovih dana govori o Srbiji kao „kući koja ima dvoja vrata – na istoku i na zapadu“. To je njegovo privatno mišljenje i proizvoljan stav koji se ne sme projektovati na društveni nivo. Voluntarizam je, izgleda, nasledio od bivšeg predsednika koji je takođe nastupao sa nesuvislom devizom „I Evropa i Kosovo“, pa on sada lansira novu, još nesuvisliju devizu „I Evropa i Rusija“ – ma koliko su društveni, kulturni i politički standardi u Rusiji, poput onog o nepoštovanju ljudskih prava, nekompatibilni sa evropskim. Oba predsednika, i bivši i sadašnji, pri tom odgovaraju na pitanje koje im niko nije postavio. A što se tiče referenduma koje Nikolić pominje: često raspisivanje referenduma i pozivanje na narodnu volju sindrom je nesigurnih, kolebljivih i slabih predsednika koji nemaju inicijativu i kriju se iza građana. Predsednik izabran na slobodnim i neposrednim izborima mora mnoge odluke donositi sam i uz konsultacije sa Vladom, znajući da one mogu biti društveno korisne čak i kada su nepopularne. Imali smo neslavan primer Slobodana Miloševića koji je raspisivao referendume kad god je svu odgovornost hteo da prebaci na narod.

Poenta je u sledećem: Niti je Srbija kuća, niti je predsednik domaćin. Srbija kao država u tranziciji stremi da postane moderno evropsko društvo, a njen predsednik je izabrano lice koje mora biti mnogo toga (menadžer, pregovarač, konsultant, vizionar), ali ne domaćin. Nikolićev konzervativizam i neiskustvo u demokratskom poimanju i vođenju politike Srbiju može koštati njene perspektive. Zato dotični mora poraditi na svom dodatnom obrazovanju i usavršavanju. Pojmovnik iz tradicionalističke socijalne kuhinje mora biti zamenjen novim, modernijim, koji će odgovarati standardima evropskog načina života i promišljanja društva.

Naime, rečnik savremenog (postmodernog, informatičkog) društva sasvim je drugačiji od onoga kojim se služi Nikolić. Predsednik nije obavezan da zna sociologiju, ali mora dobrano konsultovati mišljenja sociologa. U svakom slučaju, njemu će biti neophodan savetnik takvog profila. Tek tada će shvatiti da se i u poštovanju tradicije može biti moderan. Srpsko selo je uništeno i treba ga uzdići ne romantičarsko-nostalgičnim uzdasima, nego izradom najmodernijih projekata. Reč je o procesu, koji se ne odnosi na poseljačivanje gradova, već na urbanizaciju seoske kulture. Simbol današnjeg sela i seljaka nisu, kao nekada, ralo i motika, nego moderne mašine i seljak opremljen najnovijim znanjima iz poljoprivrede. Identitet savremenog čoveka, u sklopu globalnih društvenih promena, radikalno je drugačiji. Kako kaže sociolog Zigmunt Bauman, on je preuređen, renoviran, recikliran i rekonstruisan. Za razliku od tradicionalnog tipa identiteta kao stalnog, ukorenjenog u naciji i nepromenljivog, na delu su (post)moderne forme pluralnog identiteta: promenljivi, fleksibilni, fragmentarni. Biologizam kao pravac u sociologiji (kome su skloni ljudi tradicionalnog kova tipa našeg predsednika) davno je napušten, jer ne odgovara karakteru, pre svega, modernih društava.

Predsednik je obavezan da promeni svoje ponašanje i način komuniciranja, makar kada se pojavljuje u javnosti. Na primer, trojni srpski poljupci, ma koliko imali „prosrpsku“ simboliku, deluju neumesno i nedostojanstveno pri zvaničnim pozdravima i čestitanju. Atmosfera kakva se mogla videti na dočeku predsednika ispred Skupštine delovala je vašarski i svadbarski, što, blago rečeno, vređa dobar građanski ukus. Takva prisnost ne može se videti na manifestacijama sličnog tipa u drugim zemljama. A zviždanje i vređanje onih „drugih“, među kojima su i zapadne diplomate, govori o tome da nije dovoljno to što predsednik kaže da je evropejac – on mora to pokazati na delu i u tom smislu edukovati i svoje partijske istomišljenike.