Naime, dva događaja iz devetnaestovekovne srpske istorije podupiru temelj na kome danas stoji naša kuća. Prvi je svakako ustanak iz 1804. godine a drugi proklamacija Sretenjskog ustava. Prvi događaj predstavlja početak oslobođenja od spoljnih činilaca, a drugi uređenje oslobođene države i slobodu od domaćih. Čitav 19. vek protekao je u odlučnoj, beskompromisnoj i žestokoj borbi koji su naši preci vodili stojeći na ova dva kamena. Elita je imala jasan cilj bez obzira na dinastičke ili ideološke razlike.

Nakon što su se delimično oslobodili tuđinske vlasti (posledice “prvog” Sretenja), nastavljena je borba za konačno i potpuno oslobođenje. Ali čvrsta i nepravedna ruka, nekada i ne mnogo blaža od turske, davila je svaku unutrašnju slobodu. Narod se dizao na bune i protiv svoje vlasti kada nije bila pravedna. Bilo je pobuna pre prvog ustava, ali jedna direktno uticala na njegovo donošenje, Miletina buna. Rezultat toga je “drugo” Sretenje. I nakon toga, uz neprekidnu borbu za oslobođenje od Turaka, trajala je borba za unutrašnje slobode, neretko uz velike narodne pobune.

Međutim, šta smo naučili od naših predaka? Prvo pitanje je da li postoji cilj ka kome se teži i da li postoje elite koje taj cilj mogu da sprovedu u delo. Nažalost, ako se osvrnemo oko sebe možemo videti da ni u tragovima ne postoji cilj a još manje istinska elita među pripadnicima establišmenta. Ciljevi se maglovito još i mogu naći, različiti, često i suprotstavljeni, u raznovrsnim društvenim i političkim grupama. Ali nijedna od tih grupa nema dovoljne snage ni kompaktnosti da svoje želje i namere iznese do kraja.

Sa jedne strane, neke od tih grupa su lenje da idu dalje od sigurnog držanja za ruku neke velike sile, ovde prevashodno mislim na zapadne, koje će kao dete vući nekog od tih staratelja i u izlogu prodavnice slatkiša pokazivati bombone umotane u ambalažu “demokratija”, “blagostanje”, “pravna država”, „ljudska prava“.

Sa druge strane, pak, uz dobre i proverene vrednosti postoji nedostatak aktivizma. Postoje i treće i četvrte grupe u spektru. Međutim, sve one su gordo i sebično napumpane isključivošću, međusobno se gađaju svojim kvalitetima ističući uvek nedostatke onih drugih bez ozbiljne namere za zajednički cilj i kompromis. Viđena matrica poslednjih 30 godina. Posledica obrazovanja i odrastanja u jednopartijskom sistemu. Zato danas treba pogledati u prošlost malo dalje, posebno na Sretenje i “sretenjsku” istoriju.

Susret tih grupa mora iznedriti ozbiljne ciljeve (bez stranaka ne može) i strategiju, i okupiti politički aktivne umne ljude koji bi predstavljali predvodnike preporoda i jednog novog pravca u politici, koji karakteriše stalna borbu za unutrašnju i spoljašnju slobodu. Pre svega moramo biti svesni da će ta borba biti teška i ne samo duga, nego permanentna. Opuštanje dovodi do ovakvih intermeca gde oligarhija želi da prigrabi sve a obično iznedri autokratu ili diktatora. Demokratija i sve njene blagodeti nisu datost ili jednom izvojevana konačna pobeda, što je većina mislila 5. oktobra, već neprestana borba.

U ove dane moramo pokazati mudrost i učiti od onih koji su na ovim prostorima bivstvovali pre nas i da shvatimo da su to procesi koje determinišu karakterologija, geografija i mnogi drugi činioci, i koji donose slične ili iste probleme u različitim epohama. Preduslov ostvarivanja velikih i dalekih ciljeva jeste jedan kratkoročni bez koga je svaka umna delatnost čisto gubljenje vremena. Potpuna promena ne samo režima, već postojećeg sistema. Uraditi ono što su učinile generacije tokom Srpske revolucije, perioda između dva Sretenja, oterati dahije ali i spahije. Ugledati se na pretke, sagledati i mane, da bi se oslobodili i spoljašnjih i unutrašnjih stega. Potrebno je gađati dva najosetljivija i načeta pršljena na kome puca kičma Vučićevog režima. Insistiranje na kosovskometohijskoj veleizdaji i ograničavanja svih vidova sloboda u društvu koje donose duhovnu i materijalnu bedu.

Susretnimo se sa svojim precima, tako ćemo se susresti sa nama samima.

Autor je istoričar

Povezani tekstovi