Ovo nije samo morbidno već i ukazuje na manjak političkog identiteta samog AV-a, njegove SRS+ stranke i njegovog okruženja. Manjak sopstvenog identiteta se pokušava nadomestiti otmicom tuđeg.

AV se, predstavljajući sebe kao reformatora nad reformatorima, dugo merači na Đinđićev identitet, to je kod njega već opsesija, a namiguje i na Titov.

SRS+ je, podsetimo, nastao i narastao otevši politički identitet proevropskih partija, preotevši, u istom cugu, najveći deo radikalskih glasača, funkcionera i aktivista. AV je, logika otimačine je takva, tu nema zaustavljanja, zatim oteo i SRS+ svom političkom stricu i saučesniku Tomi Nikoliću, ali to su već porodične stvari u koje se nećemo petljati.

SRS+ je nastavio da otima sve što stigne. Ljude, ideje, programe, odbornike, poslanike, medije, javni prostor, javna preduzeća, radna mesta. Ni književnici nisu ostavljeni na miru. AV je jednostavno morao da overi i spomenik Bori Pekiću, velikanu srpske književnosti i simbolu srpske demokratije. Sam Pekić, ljubitelj i majstor paradoksa, slatko bi se nasmejao ovom obrtu. SRS+ funkcioniše kao SOS (Srpska otmičarska stranka) a otmičarski posao im, valja priznati, odlično ide od ruke.

Pri svemu tome, pokradeni identiteti nisu poništili onaj staroradikalski. Naprotiv, taj najstariji, najdublji sloj AV-ove i SRS+ duše i te kako deluje. Malo-malo pa kroz AV-a progovori njegov politički otac Voja Šešelj. To je taj isti rigidni autoritarizam. Ista šešeljevsko-radikalska netrpeljivost prema svemu što nije pod ličnom i stranačkom kontrolom – prema političkim protivnicima, medijima, nezavisnim institucijama, prema pojedincima koji se usuđuju da imaju vlastito, ne AV-ove mišljenje ili da rade po sopstvenoj pameti i savesti umesto po AV-ovoj direktivi.

AV i SRS+ su, vredi istaći, dali i svoj doprinos političkoj teoriji, stavom da pravo na mišljenje, i izražavanje tog mišljenja, zavisi od broja osvojenih glasova, te da su izborni rezultati merilo istinitosti ili neistinitosti. Ako izgubite izbore, ili na njih uopšte ne izađete jer vam to naprosto nije u opisu posla, imate pravo da se saglašavate sa pobednicima ili ćutite. Da se protivite, nikako. Ako, recimo, kažete da je Beograd na vodi u svakom pogledu budalaština, i to veoma štetna budalaština, SRS+ aparatčik će vas spremno poklopiti pitanjem: „A koliko ste glasova vi dobili?“

Nešto do te mere slaboumno još niko nikada nije izrekao.

Kako je sam vođa lišen identiteta, ne mogu ga imati ni njegovi doglavnici i poslušnici. Svi oni su tek marionete kroz koje AV progovara kao kakav trbuhozborac. I to različitim, čak i međusobno suprotstavljenim glasovima. Da nas ne zbuni, svi ti glasovi su njegovi, nastali su gomilanjem, ne unutrašnjim usklađivanjem.

Od AV-a zavisni pojedinci ne postoje sami po sebi i sami za sebe. Bez ostatka su ono što je AV odredio da u datom trenutku budu. U tom smislu, AV je u pravu kada tvrdi da je napad na bilo kog od njemu potčinjenih zapravo napad na njega samog. Oni su on, bez njega njih nema. To je nešto mnogo mračnije i nastranije od često uspostavljanog vazalskog odnosa koji podrazumeva apsolutnu zaštitu za apsolutnu pokornost.

AV i SRS+ pokušavaju da budu sve jer nisu ništa. Oni su politička crna rupa koja u sebe sve usisava.

Autor je književnik iz Beograda