Foto: Miodrag R. Đorđević

Takvo stanje ne pogoduje ni albanskoj ni srpskoj strani, jer predstavlja potencijalno žarište za nove sukobe. Zbog toga je traganje za što skorim izlazom iz ovog ćorsokaka od životnog značaja za obe strane, pre svega, za Srbiju i srpski narod, budući da srpska strana trpi mnogo veće štete i suočava se sa mnogo težim problemima.

Dok Albancima takvo stanje otežava ostvarivanje ciljeva vezanih za oblikovanje države i njenog položaja u međunarodnim odnosima, na državu Srbiju deluje katastrofalno, pre svega, u pogledu životnog standarda srpskog naroda i građana Srbije, a posebno u pogledu uspostavljanja prijateljskih odnosa sa zemljama u okruženju, kao i sa zemljama razvijenog Zapada.

Takvo stanje srpsko-albanskih odnosa, u suštini, ne odgovara ni Zapadu ni Istoku, jer je to problem više na spisku problema povodom kojih velike sile odmeravaju svoju moć, pri čemu su albanski, odnosno srpski interesi – drugostepeni.

Aktuelno državno-političko rukovodstvo Srbije još uvek ne pokazuje odlučnost da nađe izlaz iz srpsko-albanskog političkog „ćorsokaka“, jer se namerno okupira zabludom da kosmetski problem može biti rešen kompromisom kojim bi Srbija ponovo preuzela stvarni suverenitet nad Kosovom. Pri tome se „zaboravlja“ da se Albanci, oslanjajući se na bezrezervnu podršku moćnih zapadnih sila, neće nikada odreći teritorijalne celovitosti Kosmeta.

Zbog toga je i trošenje energije i sredstava Srbije u cilju povećanja broja država koje povlače priznanje kosovske nezavisnosti, kao i u cilju sprečavanja Kosova za ulazak u međunarodne organizacije, potpuno nepotrebno i štetno, jer je istorija potvrdila činjenicu da su mape sveta i pojedinih država uvek crtale velike ratno-pobedničke svetske sile.

Kompromis sa Albancima za koji se rukovodstvo Srbije danas zalaže, bez ikakve sumnje, nije moguć, pa su stalne izjave predsednika Republike Srbije kako vodi tešku „borbu“ za Kosovo, u suštini, odlaganje problema i dalje zaoštravanje srpsko-albanskih odnosa. Kada je Ivica Dačić, u društvu sa Aleksandrom Vučićem, shvatajući težinu kosovskog problema, potpisao Briselski sporazum 2013. godine, bio je uveren da je takav sporazum u interesu srpskog naroda i osnova za mogući kompromis sa Albancima.

On je bio prvi republički funkcioner koji je javno govorio da „mi možemo mahati Ustavom Srbije na Kosovu koliko god hoćemo, ali da od toga nema ništa“, što su svi pošteni i razumni ljudi, s obzirom na sticaj istorijskih okolnosti u kojima se našao srpski narod i država Srbija, razumeli i odobravali. Glavna odrednica Briselskog sporazuma koja se odnosi na kosovsko statusno pitanje je primenjena, pa je kosmetska još neoblikovana državna tvorevina nastavila da funkcioniše samostalno, van pravnih okvira Srbije.

Međutim, s obzirom na izjave pojedinih visokih srpskih zvaničnika, stiče se utisak da srpsko rukovodstvo danas odstupa od fundamentalne orijentacije Briselskog sporazuma, kao da se ništa nije desilo. Proglašavanje Briselskog sporazuma „mrtvim“, a evropske integracije „završenim“, kao i otvoreni nagoveštaji da srpski politički „brod“ treba okrenuti u drugom pravcu, bez sumnje, nanosi ogromnu štetu Srbiji i srpskom narodu. Takvo rusofilstvo nije potrebno ni prijateljskoj Rusiji, koja nikada nije osporavala Briselski srpsko-albanski sporazum, niti se protivila strateškoj orijentaciji Srbije ka članstvu u EU.

Obostrano poštovanje Briselskog sporazuma, a samim tim i prihvatanje kosovskog fakticiteta od strane Srbije – ključna je pretpostavka za izlaz iz albansko-srpskog političkog ćorsokaka i konačno rešenje kosovskog problema. Takav stav i polazište rukovodstva Srbije, od značaja za sadašnju generaciju koja želi miran i pristojan život, a ne patnje i stradanja, realno, mogu da stvore uslove za kompromis sa Albancima, sa akcentom na celokupan spektar garancija, instrumenata i mehanizama za zaštitu ljudskih i građanskih prava kosmetskih Srba.

Takvo stav i pristup prihvatiće i Ruska federacija (i ne samo ona), budući da je stalno naglašavala da će uvek, kada je reč o Kosovu, podržati ono što Srbija želi. Naravno da će zbog takvog pristupa biti otpora različite vrste, počev od pojedinih velikodostojnika SPC, koji se drže kosovskog mita i zaveta, pa sve do ekstremnih srpskih nacionalista, kojima kosovska agonija (tzv. „zamrznuti srpsko-albanski konflikt“) pogoduje za stečene privilegije, za korupciju i bogaćenje, kao i za manipulaciju vlasti. Zato su danas razumevanje i podrška Rusije i Kine za raspetljavanje kosovskog „čvora“ sa aspekta najdubljih interesa srpskog naroda i građana Srbije, više nego potrebni, jer Srbija nije više u mogućnosti da plaća previsoku socijalnu cenu koju nameće kosmetski problem.

Autor je redovni profesor univerziteta

Povezani tekstovi