Sa druge strane najpoželjnije zemlje za život ili rad su zemlje EU gde odavno postoji značajna srpska emigracija. Srećko Mihajlović glavni istraživač Demostata je to rezimirao zaključkom da je „Srbima srce na istoku a novčanik na zapadu“.

Da pokušamo da objasnimo ili ilustrujemo ove rezultate koji su bliski rezultatima drugih agencija za istraživanje javnog mnjenja poslednjih godina. Prvo želimo reći da rezultati nisu „nelogični“ jer imamo najmanje par vekova dugo iskustvo evropeizacije kao i brojnu dijasporu u zapadnoevropskim zemljama sa jedne i najmanje tri veka od Petra Velikog povremenog političkog okretanja i ka Rusiji. Naročito kad smo u nevolji. Ovakvi stavovi javnog mnjenja u Srbiji nisu samo presek trenutnih stavova već i posledica istorijskih i kulturoloških procesa „dugog trajanja“.

Pored „velikih ruskih careva“ poput Petra, Staljina ili Putina koji imaju svoje fanove u Srbiji, jezička i versko-crkvena bliskost dva naroda je omogućavala trajnije i dublje veze. Naročito u sferi ideja, ideologija i uopšte kulture. Sa druge strane fizička bliskost sa zemljama zapadnoevropske kulture (ne treba zaboraviti da je Vojvodina do 1918. bila deo Austrougarske koja je „preteča“ EU) kao i milionska dijaspora na Zapadu su u oblasti ekonomije i finansija prirodno okretali našu zemlju ka Zapadu (Pa i ruska elita čuva novac na zapadu, školuje decu tamo i kupuje nekretnine). Sa druge strane Zapad predvođen Amerikom kontroliše Balkan te stoga proces evrointegracija ovog prostora nije slobodan i spontan.

Ako je naša javnost po simpatijama ili sklonostima većinski proruski unutar elite je drugačije stanje. Tamo je većinsko opredeljenje prozapadno i proameričko što se može videti i kroz medije i na univerzitetu. Ilustracija toga je i podela na pronatovsku političku, ekonomsku i medijsku elitu i antinatovsku (ili proneutralnu) javnost. Kakav je ishod te ideološke i političke šizoidnosti? Ili će ta i takva elita ubediti javnost da nam je dobro i korisno ući u NATO (a nije) ili će pod pritiskom javnosti prihvatiti neutralnost kao realnost. Autor teksta promoviše pragmatičan pristup bez isključivosti – a to znači da ukoliko bi nam SAD dala garancije za sever Kosova i za Republiku Srpsku mi bi smo mogli da razmišljamo o ulasku u NATO. No kako takve ponude nema, nema potrebe ni da „nastavljamo proces atlantskih integracija“ koji smo, ako ćemo pošteno i doveli skoro do kraja.

Šta je Rusija Srbiji danas? Rusija se pokazala u nekim situacijama, naravno kada je to i njoj u interesu, kao saveznik Srbije (oko Kosova, rezolucije o Srebrenici ili pak članstva Kosova u Unesko) kao strateški izvor energenata i osrednji ekonomski partner. Oko odnosa prema Rusiji jednostran i štetan je odnos naivnih rusofila koji u Kremlju vide nekakvu idealnu slovensku i pravoslavnu vlast koja „voli Srbe“ pa stoga promovišu jednostrano okretanje na Istok ali i zapadnjaka koji Rusiju „idealizuju“ ali kao čistu negativnost (diktatura, korupcija…) te zagovaraju okretanja leđa Moskvi. Obe krajnosti nose velike rizike ukoliko bi prevladale jer su zasnovane su na emocijama i jednostranim ideološkim premisama. Ono što ne vide ili ne žele da vide naivni rusofili jeste da je Rusija daleko, da smo okruženi zemljama EU i NATO (kao ono malo galsko selo u stripu o Asteriksu) a da Rusijom vladaju pragmatici i da njenu politiku, kao i drugih sila, određuje interes oligarhije i energetskog lobija. Sa druge strane zapadnjaci ne vide da nam je Rusija nekada davno ali i nedavno davala pomoć i podršku te da je to bilo značajno za Srbiju i da je „odricanje od Rusije“ pucanje sebi u nogu. Ništa sa tim ne bi smo dobili.

Šta je Srbija Rusiji? Mala egzotična balkanska zemlja koje je vaskrsla posle decenija hibernacije u dvema Jugoslavijama. Srbija je malo poznata Rusima – neki su postali svesni nje tek 1999. Postoje simpatije za Srbiju među pravoslavnim i konzervativnim Rusima kojih nema mnogo i nisu uticajni u eliti. Srbija je malo radila na promociji u Rusiji (uostalom kao i u SAD ili u EU).

Ruska istraživanja javnog mnjenja Levada centra pokazuju da je na listi prijatelja Srbija na 12 mestu. Neko bi pomislio da je to vrlo loš rezultat. No ako sa liste skinemo zemlje koje su vekovima bile u sastavu Rusije ili pak imaju brojno rusko ili prorusko stanovništva ili velike sile poput Kine i Indije sa kojima Moskva ima partnerske odnose nemamo mnogo država „ispred nas“. Tu je Sirija u kojoj Rusija ratuje ili tradicionalni saveznik poput Kube. Srbija je ispred balkanskih i istočnoevropskih država koje mnogo ozbiljnije rade na promociji u Rusiji od nas. Oscilacije u „popularnosti“ Srbije govore da mediji i zvanična politika u značajnoj meri generišu nečiju (ne)popularnost. Zanimljivo bi bilo analizirati na kom smo „mestu“ Italijanima, Austrijancima i Nemcima gde imamo brojnu dijasporu i mnogo intenzivniju privrednu aktivnost no sa Rusijom.

Zaključak se sam nameće. To što je nekom Švajcarska ili Švedska dobro mesto za život ne znači mnogo u političkom „smislu“ jer je ona to i za Italijana i Španca i Rusa a zašto ne bi bila i za Srbe. Istraživanje Demostata pokazuju realan presek ne samo stavova javnosti već i stanja na terenu. Ekonomsku orijentaciju na zapadnoevropske zemlje i političke simpatije prema Rusiji. Negde u tim parametrima se i kreće spoljna politika koju vodi Vučić pokušavajući da balansira ne samo između velikih sila već i između radikalnih pozicija „rusofila“ i „zapadnjaka“. To je u ovom momentu i jedina realna i održiva politika.

Autor je politički analitičar