Stereotipi o čitavom narodu

Uvodnik Danasa od 14 -15. jula koji je potpisao Mihajlo Ramač, prekratio je moju dilemu da li „srce Srbije“ i 12,6 odsto njene teritorije treba da postane samostalno. TREBA i MORA, odahnula sam i sklopila novine. Uvodničar kaže da „Havijer Solana, kao prilično obaveštena ličnost, zna šta znači dobiti pod starateljstvo (para)državu u kojoj mnogi lekari nikad nisu učili latinski. I u kojoj većina stručnjaka iškolovanih u poslednjih petnaestak godina može prodavati svoje znanje samo tamo gde ga je kupila. Da bude jasnije: ako je Vašington za nezavisno Kosovo, podrazumeva li to da će se u Americi priznavati diplome stečene u Prištini?“
Takvo Kosovo ne treba ni meni ni Srbiji. Ako skijajući na srpskoj Brezovici polomim nogu, moram smesta potražiti srpske doktore Radu Trajković, Milana Ivanovića, Marka Jakšića, ali ne znam da li ću ih zateći u srpskoj Mitrovici ili kako za nekim beogradskim političkim pultom obrazlažu zašto srpsko Kosovo ne sme biti nezavisno. Zna li M. R. da je latinski položio u Srbiji anesteziolog osumnjičen za smrt trogodišnje A. N. u Beogradu. Latinski su morala da polože i 17-orica profesora kragujevačkog Pravnog fakulteta, od kojih 14-orica koji su prodavali znanje i dalje čame u zatvoru. Podsećam da danas ni na jednom univerzitetu u Srbiji nema studenata-Albanaca ni sa Kosova, ni iz Preševske doline. Poslednji su bili ona šestorica koje je tokom NATO bombardovanja po Beogradu hapsio Andrej Višinski kao teroriste.
Sećam se kako je Latinka Perović, sekretar CK SK Srbije pre gotovo 40 godina na partijskom plenumu odbrusila Dobrici Ćosiću: „Albanci u SFRJ neće biti samo narod čistača cipela.“ Ćosić je posle toga napisao da je „svesno poneo titulu ideologa srpskog nacionalizma“.
Toliko o stereotipima prema čitavom jednom narodu, uz latinski pozdrav „Quod licet Jovi non licet bovi“.