Stranački i državni poslovi

Miloje Popović Kavaja Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Aleksejev ovih dana rekao je da je za Srbiju u ovom trenutku pre svega važno da što pre formira organe vlasti, koji su sposobni i u stanju da donesu odluku o toliko važnom pitanju kao što je Kosovo. Da li ova poruka, koja dolazi od toliko za nas važne države, dopire do ušiju onih na koje se odnosi, a to su stranački lideri i njihovi uži timovi? Ponavlja se toliko puta slična situacija kada su u pitanju sudbonosni događaji. Stranački interesi i pitanja ko će biti premijer, da li će ministar važnog resora biti ovaj ili onaj, ispadaju važniji od nacionalne priče o Kosovu. Pred licem velikih sila i evropskih država, Ahtisartija i drugih pregovarača, mi se pojavljujemo kao strana koja neprekidno nudi nova rešenja i predloge, a nemamo ni najvažnije institucije. Od već odavno odbačene ideje o podeli Kosova, pa do toga da treba da nas čekaju dok se ne dogovorimo. Tu su ideje da se sazove parlament i verifikuje pregovarački tim, ako ne to – da predsednik Republike ide na pregovore kao jedini preostali legalni državni organ. U opticaju su svakodnevno i druge opcije, čak i o formiranju koncentracione vlade – ideja koja je poslednjih dvadesetak godina uvek bila neka slamka spasa ili dimna bomba, da se Vlasi ne dosete. U trenutku kada su se pojavile nade da ćemo biti zaštićeni ruskim vetom, iz Moskve stižu vesti da su se članovi Kontakt grupe i domaćini saglasili da se budućnost Kosova odluči u pregovorima dve strane – Beograda i Prištine. A to je ono što nas zatiče nespremne prema narodu i nacionalnim interesima.
Da li je moguće da nam se ovako nešto dešava? Jeste. Pogledajmo malo unazad, u noviju i nešto stariju istoriju, pa ćemo jasno videti, da to nije ni slučajno ni nepredvidivo. Otišli bismo suviše daleko da pominjemo kakve je sve muke imao vođa Prvog srpskog ustanka sa svojim starešinama, koje su bile nesložne i želele da u svojim nahijama imaju istu vlast kao vožd u prestonici. Netoleranciju između stranaka opisao je plastično Slobodan Jovanović, pišući da je „osećanje dužnosti kod Srba prema licima iz njihovog privatnog kruga pretezalo nad osećanjima dužnosti prema opštoj zajednici“, pri tome lamentirajući nad velikim gubitkom nacionalne energije i snage duha koja se troši u stranačkim animozitetima i neslogama. „Naši političari su mnogo više spremni da se inate, da prkose jedni drugima, nego da pokazuju sposobnost koja je svojstvena zrelim državnicima, da traže i nalaze političke kompromise u situacijama koje to zahtevaju“, napisao je pre nekoliko godina profesor Mihailo V. Popović. Da ne pominjemo mnogo puta citiranog Arčibalda Rajsa, koji nas je upozoravao da ne vode dobru mnoge naše osobine, kao što su vezivanja za vođe, svemoć stranaka na vlasti, nerad i jurnjava za funkcijama.