Strasti vremenom iščezavaju

Desimir Tošić Za razliku od Ruske revolucije 1917. godine, koja je zaplivala u nezapamćenoj represiji nad ruskim i drugim narodima, pad komunističkih režima, pa i sovjetskog, počev od 1989. odvijao se evolutivno, bez krvi. To je veliki uspeh za evropsku civilizaciju, za evropsku demokratiju, pa i za ruski narod. Glavna zasluga, na individualnom planu, pripada verovatno jednom od sovjetskih predsednika, Mihailu Gorbačovu. Politika koju je on poveo sa načelima „glasnosti“ i „perestrojke“ omogućila je ne samo kretanje evolutivnog procesa u samoj Rusiji nego i u zemljama koje su bile pod neposrednom vlašću, kakvi su bili slučajevi Ukrajine, baltičkih zemalja, pa i muslimanskih republika na ruskom jugu. Međutim, evo, posle skoro dvadeset godina od 1989, od pada Berlinskog zida, istočnoevropske zemlje ne mogu da izbegnu ono što je moralo slediti: lustraciju ili „dekomunizaciju“. Pariski Mond je u prvoj polovini jula objavio anketu o razvoju lustracije, odnosno „dekomunizacije“ istočnoevropskih zemalja, izuzev jugoslovenskih republika. To je poseban problem, o kojem će biti reči sa naše strane.
Prva istočnoevropska zemlja koja je otvorila proces udaljavanja nekadašnjih rukovodećih komunističkih kadrova, posebno političke policije, bila je Češka. Teškoće su bile velike, kao i u svim komunističkim zemljama, jer su političke policije uništavale mnoga optužujuća dokumenta. U svakom slučaju, češki slučaj – posle rasturanja državne zajednice sa Slovacima – odvijao se legalistički, kroz zakonske odluke parlamenta. Ove godine, češka država ustanovila je, opet zakonskom merom, „Institut za izučavanje totalitarizma“, koji će početi da radi sledeće, 2008. godine.
Posle češkog, jedan od najznačajnijih je slučaj postkomunističke Poljske. U ovoj zemlji pre pada komunističkog režima došlo je do kompromisa između režima i Solidarnosti, snažnog sindikalnog pokreta koji se osamdesetih godina pretvorio u opšti nacionalni i politički pokret koji je trebalo da obezbedi put u potpunu demokratizaciju. Ali, taj konsenzus oko kompromisa i evolucije između režima i opozicije nije trajao dugo; nadošle su jake antikomunističke stranke. Godine 1997. donet je zakon po kojem svaki poljski građanin koji se kandiduje za više mesto u političkoj ili administrativnoj hijerarhiji treba da dokaže da nije sarađivao s prethodnim režimom.
U Mađarskoj, suprotno od burnog razvoja u Poljskoj, proces lustracije i „dekomunizacije“ išao je više evolutivnim putem, bez velikih potresa, utoliko pre što je u toj zemlji Komunistička partija bila relativno snažna, sa preko 800.000 članova. Ali, poseban problem činile su baltičke zemlje, koje su za vreme sovjetske vladavine od nekoliko desetleća bile naseljavane Rusima. Ruska nacionalna manjina je tu brojna i dosta se integrisala u prisutno društvo, ne gubeći svoj nacionalni identitet. Te zemlje nisu imale „svoje“ komunističke partije i „svoje“ političke policije, već su bile obuhvaćene opštom sovjetskom mrežom. S druge strane, i Rumunija i Bugarska su uglavnom prošle kroz ove faze bez velikih događaja, i kao takve ulaze u Evropsku uniju.
Zanimljivo je da je Poljska, koja je „važila“ i stvarno bila nosilac otpora Sovjetima, posle Mađarske revolucije 1956. godine, u razvoju lustracije i „dekomunizacije“ pokazala najveći broj policijskih agenata u zemlji, čak i u vrhu Katoličke crkve. Računa se da je bilo između 100 i 300 000 agenata. Održano je 12 političkih procesa.
Problem, koji se ne može zaobići jeste istočna Nemačka, takozvana Nemačka Demokratska Republika, u kojoj je politička policija, već po svom geopolitičkom položaju, bila ta koja nije samo branila sovjetski sistem nego u isti mah morala je biti i glavna odbrana od prodora evropskog političkog i ideološkog uticaja. U istočnoj Nemačkoj bilo je oko 100.000 policijskih agenata, što prosečnom čitaocu možda izgleda nerealno, odnosno dosta niska cifra. Međutim, Nemci su načinili jednu novotariju. Osnovali su institut „Gauk“ koji se bavio istraživanjima tog policijskog totalitarističkog sistema u Nemačkoj. Što je još čudnovatije, rukovodstvo ovog instituta zaposlilo je i određen broj nekadašnjih agenata, koji bi pomogli u otkrivanju svih nesreća nanesenih građanima istočne Nemačke od strane te iste političke policije.
Možda će na kraju, u ovom prvom delu, biti značajno reći da skoro sve istočnoevropske zemlje – izuzev Rusije – troše velike sume svojih budžeta na pomaganje svih ovih instituta „sećanja“ i istraživanja. Tako Poljska daje iz svog budžeta skoro 45 miliona evra, Rumunija sedam miliona, Bugarska 2,5 miliona, Nemačka 10 miliona, Mađarska 2,7 miliona, itd. Kao što se vidi, sav rad na izučavanju prošlosti vrši se ipak na jedan prihvatljiv način, tako da široka publika smiruje svoje strasti koje inače po prirodi stvari, vremenom, iščezavaju.
Ka kraju, zašto u ovoj anketi pariskog dnevnika nema jugoslovenskih republika, njihovih lustracija i „dekomunizacije“? Da li zbog nedostatka potrebniih podataka, ili su drugi, politički razlozi? Na to pitanje pokušaćemo da odgovorimo u sledećem nastavku.
Nastaviće se