Foto: EPA-EFE/FACUNDO ARRIZABALAGA

Do hapšenja je došlo nakon sedam godina koje je proveo u azilu u ekvadorskoj ambasadi u Londonu. Asanž je tražio azil od Ekvadora jer je sumnjao da će ga britanske vlasti izručiti SAD. Mnogi svetski mediji su ovaj potez nazivali paranoičnim ali se ispostavilo da je Asanž bio u pravu.

U sredu 12. juna će, nakon saslušanja, britanski sud odlučiti da li će biti izručen SAD gde ga čeka optužnica za špijunažu. Administracija SAD insistiranjem na problematičnoj optužnici krši prvi Amandman svog Ustava kojim se garantuje sloboda govora i štampe.

Poziv lidera laburista DŽeremija Korbina britanskoj Vladi da se suprotstavi izručenju Asanža koji je je svetu otkrio zločine američkih trupa počinjene u Iraku i Avganistanu je, maltene, ignorisan.

A onda smo, čak mesec i po dana nakon hapšenja, saznali iz svetskih medija da je Asanž u teškom zdravstvenom stanju i da neće moći da se na adekvatan način brani pred britanskim sudom. Nils Melzer, specijalni izveštač Ujedinjenih nacija za mučenje, surove, neljudske ili ponižavajuće postupke ili kazne je, nakon posete Asanžu u zatvorskoj bolnici, izjavio: „Nikad nisam video grupu demokratskih država koja se udružila da namerno izoluje, demonizuje i zlostavlja pojedinca u toliko dugom vremenskom periodu i sa tako malo obzira prema ljudskom dostojanstvu i vladavini zakona.“

VINSTON SMIT 21. VEKA

Stari aforizam: „Možda sam paranoičan ali to ne znači da me ne prate“ se, u Asanžovom slučaju, može parafrazirati sa: „Rekli su da sam paranoičan, pratili su me sve vreme i tek sad, kad sam kao žrtva psihofizičke torture u zatvoru , novinari počinju da se pitaju da li su, možda, i oni praćeni.“ Asanžova sudbina je, kako je izjavio australijski novinar DŽon Pildžer, sudbina Vinstona Smita, glavnog junaka Orvelove 1984. Smit je, zbog opiranja totalitarnoj državi, zatočen u sobi 101 u kojoj je podvrgnut torturi koja jednako uništava telo i mozak. Zamislite da ste otkrili veliku, užasnu tajnu i podelili je, besplatno, sa svetom.

Zbog toga što verujete da ljudi moraju da budu informisani. Zamislite pritom da morate da se skrivate, stalno menjate mesto boravka i da, kad konačno nađete utočište, budete primorani da budete u jednoj sobi koja pripada ambasadi strane zemlje. Patite od klaustrofobije, nedostatka vitamin D, Sunce niste videli godinama. Da, možete izaći napolje ali onda ćete ponovo biti u zatvorenom prostoru u zatvoru u kojem su smešteni teroristi. Ili će vas likvidirati pripadnik tajne službe. Pritom znate da to nije priča Le Kareovog trilera već stvarnost sveta u kojem živite, sveta u kojem, da citiram Dejvida Bouvija „zidovi imaju oči a vrata imaju uši“. Progoni vas svetska supersila – SAD, pomaže joj njen logistička krstarica – Velika Britanija a kao privezak u igri moćnih nalazi se Ekvador čije nove, proameričke vlasti odlučuju da vas se otarase.

Ali, to će uraditi postepeno. Zabraniće vam da se krećete po ambasadi. Isključiće vam grejanje. Oduzeti mobilni telefon. A onda će policajci doći po vas i baciti u tamnicu. Beslovesni, dokoni ljudi, isprogramirani potrošači i glasači, će po društvenim mrežama sipati komentare poput onog da ličite na Ujka Alberta iz popularnih Mućki iako imate 47 godina.

U tom informerovskom duhu pišu ovih dana „demokratski“ mediji, gurajući slona pod tepih. A taj slon je direktan atak na novinarsku profesiju. Istraživačko novinarstvo kao takvo, sa Asanžovim hapšenjem i potencijalnim izručenjem SAD, prestaje da postoji.

Novinari ne smeju da imaju nezvanične izvore, ne smeju da pokupe informaciju ako negde „procuri“, ne smeju da slušaju whistleblowere jer će od njihove pesme poludeti kao drevni mornari od pesme sirena. Dovoljno je da vlast svaki zločin koji počini označi sa top secret i gotovo. Novinar budućnosti neće biti „njuškalo“ već onaj koji sakuplja izjave onih koji plate više. Game over.

I baš zbog toga, obaveza je svih ljudi koji su u medijima, koji cene svoju slobodu, veruju u istraživačko novinarstvo i profesionalni kodeks, da ustanu i pobune se protiv onih koji su Asanža poslali na optuženičku klupu i traže njegovo oslobađanje. Ali, obaveza nije samo njihova već i svih nas, jer slučaj Asanž nije usko esnafska stvar već najstarija priča koja postoji otkad je čovek napravio prvu državu. To je priča o osvajanju slobode, o našem pravu da, kao ljudska bića, imamo prave informacije o svetu oko nas. Bez toga ćemo biti držani u neznanju a držati čoveka u neznanju, kako je napisao Asanž, je isto kao i držati ga u kavezu.

Autor je dramaturg, istoričar i pisac

Povezani tekstovi