Svetlo iz staklenog zvona

Istinita ili ne, ova priča je simbolična na više nivoa, ključno, govori o tome da je sloboda, uvek i presvega, u nama. Ja sam odabrala da mi nametnuti zidovi ne budu prevelika preprepreka i svojuunutrašnju slobodu kreiram onako kako mi odgovara.

Pri tom, moj karantin traje skoro tri godine i poklapa se sa vremenom od kako mi se majka teško razbolela. U takvim uslovima, moj život je morao da dobije sasvim novu dinamiku, a ja sam bila prinuđena da svoje navike prilagodim potrebama svoje mame.

Ako ne računam znatno izmenjenu dinamiku u spoljnjem okruženju, moja privatnost je, manje- više, nepromenjena. I biću sasvim iskrena, privikavanje na neuobičajene i nenormalne okolnosti koje su

mi se dešavale, nije bilo ni lako, ni jednostavno. Najmanje teška je bila briga oko maminog zdravlja (a bilo je preteških trenutaka), ali je za mene mnogo teže bilo saznanje da moram da se odreknem običajene socijalne interakcije, da se lišim kulturnih dešavanja i sadržaja koji su me držali intelektualno i emocionalno budnom. Prestala sam da idem kod prijatelja, pa su prijatelji, uglavnom, dolazili kod mene, mada je i to, često, bilo nemoguće zbog kriza koje je moja majka imala. 

Moj život se, jednom rečju, sveo na naš stan, nabavke, spremanje hrane, bavljenje majčinim zdravljem, sa retkim trenucima predaha i viđanja s dragim ljudima. Da bih nekako preživela te teške dane, i moje lične, ali i sve veće rasulo koje se dešavalo u Srbiji, ja sam počela da učim. I mislim da je to najbolje što sam uradila za sebe. Odabrala sam da napravim jednu vrstu staklenog zvona i odbrane od onoga što nisam mogla da promenim. I zahvalan sam na tom iskustvu!

Nešto slično sam uradila i tokom ovih dana nametnutog karantina. Istina, nisam bila produktivna na način koji sam upravo opisala, ovoga puta odabrala sam da se družim sa sobom, da čitam knjige koje su me odavno čekale, da gledam neke filmove i serije koje sam odlagala za „bolje dane“, na kraju, odabrala sam da pomalo lenstvujem kad god mi se pruži prilika za to. I mnogo sam se družila s nekim divnim i dragim ljudima na društvenim mrežama, produbila ona koja su već postojala i stekla neka nova, neverovatno podsticajna prijateljstva. 

Odabrala sam da me previše ne vređa naša društvena stvarnost i da sve što nam se dešava ima neku svrhu i neminovnost. Možete reći da sam naivna i da infatilno gledam na realnost, ali odlučila sam da dobrota, empatija, ljubav i razumevanje drugih bude način na koji ću gledati svet oko sebe. Kada su se pojavili prvi znaci opasnosti, smislila sam planove koji su podrazumevali proaktivnan pristup, napravila sam plan učenja, vežbanja, pisanja… i gotovo ništa od toga nisam realizovala. 

I ne ljutim se na sebe! Na kraju, nisam izgubila ništa važno, jer sam vreme potrošila družeći se i razgovarajući sa osobom koja mi je najvažnija u životu – sa samom sobom. I mislim da je to vreme dragoceno potrošeno, da nije izgubljen ni jedan dan. Možda je, zapravo, ovakva pošast i trebalo da nam se desi, upravo zato što smo, u trci sa vremenom i nekim besmislenim snovima o „boljem životu“, zaboravili na sami sebe. 

Na te najvažnije i najdragocenije osobe u svojim životima. Prestali smo da čujemo i vidimo sebe, odrodili smo se i odvoleli od sebe samih. Ako smo ovo karatinsko vreme iskoristili da se vratimo svojim mislima, svojim emocijama, svojim željama i htenjima, onda je karantin imao svrhu, onda je sve ovo imalo smisla.

I da se vratim na onaj zid s početka ovoga teksta – jedan nevidljiv zid nam je nametnula zastrašujuća ipreteća pandemija, ali svako od nas je bio u prilici da sruši neke unutrašnje zidove i da odživi neverovatno parče slobode. Jer, kao što rekoh, sloboda je uvek i pre svega u našim glavama i srcima…

Autorka je aktivistkinja za ljudska prava iz Beograda