Svetska kriza i moja porodica

Za sve vreme, za te silne decenije koje su vodile ka ovom slomu, svi su me prekorevali da sam nesposoban, da ne umem da se snađem kao drugi sposobni i pametni ljudi koji su za kratko vreme ni iz čega stvorili sve. Optuživali su mene za siromaštvo i nemaštinu, optuživali su me što sam ih od malih nogu uveo u siromaštvo i što sam na toj nemaštini izgradio sopstvenu filozofiju. Nekako su, nekim vezama, navodno došli do saznanja da sam osnovno načelo svog pogleda na svet ukrao iz grčke filozofije. Po tom načelu, mudrost je u odricanju, u uzdržavanju.

Nikad nisu cenili to što sam ih naučio da žive bez novca, što sam ih uvežbavao da budu gladni, da idu bosi, da se zimi mrznu, a leti gore na suncu u njivi. Naučio sam ih da ni za jednu bolest, ma kakva bila, ne koriste lekove. Objašnjenje je glasilo da svaka bolest kako dođe tako i prođe, da svako ko ima veka ima i leka. Naučio sam ih da mi sejemo, a drugi da žanju, da mi čuvamo stoku, a drugi da muzu, i da sa svega što uradimo drugi skinu kajmak, a da je naše ono što ostane.

Koliko puta su me samo lupili po glavi nekim primerima iz okruženja, nekim ljudima koji imaju kule i gradove, drumske, plovne i vazduhoplovne naprave, koji imaju u brdima bazene sa morskom vodom, a na moru bazene sa slatkom vodom. Nisam mogao lako da ih ubedim da će im to doći glave.

Stalno sam potencirao da je novac veliko zlo i da, ako je u većim količinama, odmah počne da radi protiv svog vlasnika i lomi ga sve dotle dok ga potpuno ne uništi. Moram da se pohvalim da ovakvo razmišljanje o novcu nigde nisam pročitao, niti mi je neko nešto slično rekao. Do ove teorije sam došao sam. Nisam siguran da će me, i pored svega što se desilo sa svetskim finansijskim sistemom, u potpunosti razumeti.

Naravno, moram istaći i ulogu ambijenta u kojem sam sve to mogao da ostvarim, odnosno, da istaknem ulogu države koja mi je svesrdno pomagala da održavam i negujem svoju nemaštinu i svoje siromaštvo. Zahvalan sam svim vlastima, kako nekadašnjim tako i sadašnjim, i svim političkim strankama, kao i nekim istaknutim privrednicima koji su mi pomogli da danas, kao i ranije, budem ovde gde jesam i ovo što jesam.

Sad, kad je sve svuda puklo, sad je lako biti pametan. Čak i oni koji to do sada nisu bili, sad su došli k sebi. Sad oni zavide nama, sad bogati zavide siromašnima. Ne pomaže im ni vešanje, ni bacanje pod voz, ni metak u glavu. Takvi kakvi su, oni su i pre toga bili mrtvi, samo što to nisu znali.

Priznanja za moju filozofiju, koju sam godinama razvijao i po čijim načelima sam živeo, počela su da mi stižu sa svih strana sveta. Iz mnogih, do juče bogatih zemalja, zovu me da držim predavanja, da pišem knjige, odnosno da ih učim jednom novom načinu života, njima nepoznatom i nerazumljivom.

Dvoumim se da li da se upustim u tu vrstu naučne delatnosti, jer nisam baš siguran da ono što je uspevalo kod nas, na ovom prostoru, u svim vremenima, da može da uspe i u drugim sredinama i u drugim kulturama. Na kraju, ostaje i pitanje da li su to zaslužili.