U slučaju proglasa „Za bolju Srbiju“, potpisanog pred protekle izbore od strane velike grupe profesora, to zavirivanje mi se pretvorilo u naučnu analizu.

Postupak. Analizom sam, naravno, obuhvatio samo istraživače, ukupno 543 akademika, profesora i docenta. Neke sa spiska, njih ukupno 27, nije bilo moguće prepoznati, jer njihovih imena prosto nema u naučnom prostoru. Dopunskih 89 osoba deli imena i prezimena sa drugim istraživačima, pa ih je bilo nemoguće identifikovati ad hominem. Problem otuda što u Proglasu, mimo običaja, nisu navedene afilijacije ili bar mesta boravka potpisnika, već samo njihova zvanja. Lakše bi mi bilo da postoji famozni Registar istraživača nadležnog ministarstva, godinama najavljivan, nikad završen. Tek, zbog toga je analizi podvrgnuto samo 427 pouzdano prepoznatih osoba. Upotrebljene su naučne baze WoS i SCIndeks, kao i dve interne baze CEON-a.

Rezultati. Naučni učinak potpisnika u međunarodnim časopisima (WoS) precizno je utvrđen, ali u nedostatku Registra nije striktno uporediv sa učinkom srpskih istraživača uopšte. Procenjen orijentaciono, svakako je dvostruko niži od srpskog proseka. Bio bi i niži da među potpisnicima nema desetak hiperproduktivnih, pa tako i autora visoke citiranosti. Zato skoro polovina od posmatranih (tačno 208) nema u WoS-u nijedan rad, a više od toga (252) nijedan citat. Ni u domaćim časopisima, prema SCIndeksu, potpisnici ne iskazuju profesorski učinak. To je bilo očekivati bar za tzv. meke naučne oblasti i naročito s obzirom na citiranost, ali njih 148 nema ni tu ni jedan jedini citat. Čak 116 potpisnika nema citata ni u jednoj od dve korišćene baze.

I tako skroman učinak veštački je uvećan time što je veliki broj potpisnika (78) objavio pozamašan broj radova (163) u lažnim, tzv. predatorskim časopisima. Samo u dva takva sarajevska časopisa, poznata po kriminalnoj fabrikaciji tzv. impakt faktora (HealthMed i TTEM), 43 potpisnika su ostvarila 80 autorstava. Bilo bi ih i dvostruko više da oba ta časopisa nisu 2013. godine trajno isključena iz WoS-a. Jedanaest potpisnika objavilo je 24 rada u rumunskom časopisu Metalurgia Int., takođe isključenom iz WoS-a, poznatom po karikaturalnom radu u kome su kao autori citirani Diznijevi junaci. Procenjujem da su potpisnici desetostruko češće objavljivali lažne naučne radove od ostatka populacije srpskih istraživača.

Od ukupno 271 rada potpisnika objavljenog na engleskom koliko ih je od 2010. nadalje CEON proverio na plagijarizam, njih 62 ili 22,9% su plagijati manjih ili većih razmera. To je približno trostruko češće od proseka srpskih autora u SCIndeksu. Ukupno 38 plagijata ima takve razmere (P+) da bi autori u svetu bili rutinski kažnjeni gubitkom tih radova i projekata, neki i pozicija. Ne čudi, stoga, da se svega dva potpisnika 2012. godine pridružila apelu svojim kolega, njih oko 1.000, koji su od nadležnog ministra zatražili (naravno uzaludno) da poništi lažne radove finansirane iz budžeta. Mirno zaključujem da se nepuna polovina potpisnika ne može smatrati naučnicima, pa tako ni profesorima.

Diskusija. Rezultati se svojim porukama nameću svim akterima. Onoj polovini potpisnika koje nalazi denunciraju nema se šta poručiti. Savršeno je jasno da su oni tu da imunizuju svoje tanke biobibliografije i istovremeno se preporuče premijeru za ministre ili njihove pomoćnike, a predsedniku za ambasadore. Preostalima, protiv kojih u podacima nema dokaza, mora se postaviti pitanje:

Gospodo, šta vam je to trebalo? Šta je to ugrozilo Srbiju da biste se digli na noge? Zna se da akademci to čine samo u slučajevima ozbiljne društvene opasnosti. Zar je drugi krug izbora bio pretnja Srbiji takvih razmera? Ako ste to, pak, učinili pod pritiskom, a neki potpisi se samo tako mogu objasniti, onda je pitanje za vas još neprijatnije: šta to čini integritet (i privilegiju) čoveka od nauke ako ne nepristajanje na ucenu? Naposletku, šta reći onima kojih nema na popisu, ali su potpisnicima potpisivali? Potpisivali doktorate ili im štaviše bili mentori, a time i koautori. Dizali ruke za njihova unapređenja gledajući u pod. Gospodo, šta je tek vama to trebalo?

Preporučujem ove nalaze i pažnji izabranog predsednika. Da ih primi makar kao nešto vredno provere. Provera mu ne bi trebalo da predstavlja problem, pošto za to ima pomoćnika ministra, ujedno potpisnika, koji je nadležan za vrednovanje naučnika! Provera Vam, predsedniče, nije ni potrebna da otpustite skupljača ovih potpisa. Taj neki Jovanov običan je mangup u vašim redovima. Za neki promil glasova u biračkim kutijama trajno vam je oduzeo glasove pristojnih ljudi u srpskoj akademiji koje njegov spisak revoltira i ponižava. Jer, predsedniče, ako „Jovanov“ nije mangup u vašim redovima, onda ste vi mangup u našim.

Glavnu poruku ostavljam za studente. Najpre i najvažnije, nema ovde ničeg senzacionalnog. Ništa zajedničkog sa političkim trilerom Alana Pakule, čiji sam naslov pozajmio za ovu priliku. Nešto kao Votergejt u Srbiji je nemoguće. Živite međ narodom kojega je novija istorija, i raspametila, i pokvarila. Biti pošten, to je provokacija (Ivan Jani Novak). Nemoralno je normalno, je … moralno. Zato, nema druge, moraćete mnogo da radite. Pa, i Beli vam je poručio da je on „uradio svoje, a da stvari treba menjati iz korena“. To praktično znači odozdo nagore, kad već obratno i prirodno u Srbiji očigledno ne ide.

Autor je univerzitetski profesor u penziji i predsednik CEON-a (Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci)