Svi zajedno i dalje trpimo

Politička čaršija, ne samo Beograda, već i širom Srbije, prepuna je tračeva i „otkrića“, ko se s kim viđa, ko za koga radi, da li su novi savezi na pomolu? Uvek je najzanimljivije otkriti ko šuruje s vlašću, onom republičkom, i saveznom, ko za njih radi?
Kada bi neko obelodanio da se dojučerašnja koalicija Zajedno svojski zalaže za još jednu izbornu pobedu socijalista, ne bi morao ništa da dokazuje niti da se poziva na izvore. Stvar je očigledna.
Sa stanovišta budućnosti Srbije potpuno je nevažno ko je u pravu, Vesna Pešić i Zoran Đinđić s jedne, ili Vuk Drašković s druge strane. Problem je u tome što je to stanovište, vizija budućnosti Srbije, zanemareno. Možda bi tačnije bilo reći: bilo je nekoliko vizija koje se međusobno nisu mogle pomiriti, pa je zato došlo do raspada. Epilog je isti.
Veliki broj građana Srbije, još od hladnih novembarskih dana s kraja prošle godine, podgrejao je nadu, da konačno dolazi prilika za promene. I onih najdinamičnijih dana protesta, ljudi koji su u njima učestvovali, znali su da kažu da nisu tu zbog Vesne, Vuka, Zorana. I da su lideri tročlane koalicije u svemu bili saglasni, naivno bi bilo verovati da im je podrška bezrezervna. Ipak, u njihovoj je političkoj borbi i odzivu ljudi širom Srbije viđena energija promena. Ljudima je potrebna nada, makar s rezervom.
U strategiji osvajanja vlasti, ako je strategije uopšte bilo, Zajedno je bila suviše obuzeta sobom. Nije problem u tome što oni zajedno, a verovatno ni pojedinačno neće doći na vlast, već što su otvorili više prostora za one političke snage, od kojih razumni ljudi strepe.