Foto: Danas/V. A.Predlog Radeta Baste, ministra privrede, da se OŠ „Vladislav Ribnikar“ škola sruši je ishitren, nepromišljen i nesvrsishodan.
Generacije su odrastale, stasavale i učile u toj školi i bez obzira na tragediju, ne umanjujući je i ne mereći svoje uspomene spram užasa koji je potisnuo svako drugo razmišljanje i osećanje, prema školi imaju pozitivan odnos.
Nije zgrada proizvela okolnosti, niti povukla oroz. Ili nije samo škola. U bolnom procesu koji sledi treba preispitati i odgovornost zaposlenih.
Međutim, deca su više onespokojena nedostatkom pravih odgovora na pitanja koje im je zločin u njihovoj sredini nametnuo.
Svakako da osećaju teskobu od prostora na kome se odigrao nezamisliv zločin, no, kompletnom rekonstrukcijom, što podrazumeva da bar dve godine deca idu u druge objekte, učinilo bi se na prevladavanju straha.
Učenicima kojima je sigurnost izmaknuta u par minuta kao tlo ispod nogu, mogli bi da kroče u nešto što im jeste poznato i čime mogu da ovladaju.
Spomen-park je još lošiji predlog, sagledavajući i naš celokupan odnos prema kulturi sećanja. Trajno obeležavanje mesta nema previše smisla. Realno, u neposrednoj blizini škole se nalaze čak tri velika parka.
Mi nedelju dana nakon tragedije imamo neartikulisan odnos same države prema zločinu. Iz tvrdnje da sistem nije kriv kako očekivati da mališani pri obilasku spomen-parka saznaju, osete i nauče sta ne smeju zaboraviti.
Kako zaštiti ideju i samu decu od zloupotreba za kojima poseže država u imenovanju krivca i tumačenju zločin? Važno je da se nikada ne ponovi, važne su i neke od preduzetih mera, najvažnije je da sve generacije u ovoj zemlji budu odgajane na temeljnim vrednostima, a ne na razvalinama sistema koji sam sebe urušava gaženjem.
Šta bi pokazali rušenjem zgrade? Da od betona i stakla možemo da napravimo sve novo? Teško. Učenici „Ribnikara“ gde god da nastave školovanje, nose u očima, srcu, duši dramu koja se odigrala pred njihovim očima.
Moj predlog je celovito renoviranje škole, osposobljavanje zgrade (dvadesetak metara udaljene) koja je nekada pripadala, pre fuzionisanja sa školom „Vladislav Ribnikar“, školi „Ognjen Prica“, a sada osim za ispisivanje grafite služi službi Ministarstva za nauku, da bude tu smešten muzej MALIH HEROJA. Time svi školarci, u prostoru koji liči na samu školu, dobijaju priliku da se upoznaju sa okolnostima pod kojima je detnjstvo nevinih prekinuto, da nastave negovanje uspomene i prenošenje vrednosti koje su nosila u sebi osmoro velikih.
Pre svega moramo prevazići i napetosti različitih interesa, a ne samo razlike u bolu. Jasno je da se država upinje u nastojanju da krivicu transferiše van sistema, postoje oni koji misle da je trenutak da se raskrsti i sa ideološkim nasleđem, te su im i ime i uklopljivi u ideju o uklanjanju tragova istorije.
Prevladavanje traumatičnog događaja iz bliske prošlosti nije konačni, nego trajni proces. Stoga mora postojati stalna opomena, a ne definitivno ispičana priča.
Autorka je novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
