Tri rukava na jednom sakou

Prof. dr inž. Milun J. Babić Iz dana u dan jača medijski pritisak da se vlada Srbije formira što pre. Potežu se različiti argumenti: Kosovo i Metohija, Evropska unija i međunarodne organizacije, privremeni budžet, mogući kolaps ekonomije, rast kriminala, porast nezaposlenosti, novi izbori i radikali… Koje god novine otvorite, iz njih neko preti nekom „kataklizmom“ koja će zadesiti Srbiju ako se odmah ne formira vlada. I to onakva kakva bi proizvođačima pretnji najviše odgovarala!
Većina onih koji požuruju pregovarače zaboravlja da je novi ustav Srbije parlamentarnim strankama ostavio vreme za formiranje blade do sredine maja ove godine. Ja se iskreno nadam da će vlada biti oformljena u ustavnom roku. A ako ne bude, slede novi izbori. Greše oni koji tvrde da će i nakon tih izbora politička scena biti ista. Izgleda da ne osećaju da ispod veoma gustog pokrivača sazdanog od političko-medijskog smoga narasta nova demokratska snaga. I van aktuelnih parlamentarnih stranaka, ali i u njima. Neuspeh u pregovorima samo će pomoći da ta nova demokratska politička generacija brže krene prema političkom nebu!
Ali halabuka oko formiranja vlade, ipak, ukazuje na nešto važno. Ona obelodanjuje činjenicu da tek uspostavljeni ustavni sistem nije očišćen od neefikasnih algoritama kojima je obilovao prethodni. I, samim tim, sve više podstiče i osnažuje legitimne zahteve za hitna unapređenja i poboljšanja. Jer, ako Srbi žele da u realnom vremenu zasnuju uspešnu i jeftinu državu, i novu uspešnu ekonomiju, onda to, po važećem ustavu, neće moći lako da ostvare. Nisu to mogli ni po prethodnom, jer je i on sistem vlasti i sprovođenja pobedničke izborne politike prenosio na parlament, vladu i predsednika Republike. Iako su ustavopisci, verovatno, podrazumevali da će to biti paritetno-podsticajno i međusobno ograničavajuće „sveto trojstvo“, u praksi takav model nikad nije zaživeo. U periodu koji je prethodio tek minulim parlamentarnim izborima osećalo se stvarno dejstvo samo vlade i predsednika. Pre toga – samo vlade. A na početku višestranačja i deceniju potom – samo predsednika. Parlament je sve vreme bio samo ispostava vlade i/ili predsednika, i dežurni alibi za njihove propuste i za neostvarivanje predizbornih programa. Narodna skupština je od početka bila samo deklarativno najvažnija politička institucija, ali realno nikad nije imala ulogu, značaj i zakonodavnu snagu koju priželjkuju istinski borci za demokratiju i parlamentarizam. Ne može se pretpostaviti da će se u budućnosti nešto bitno promeniti u vezi sa funkcijom parlamenta, ako se odmah ne pristupi amandmanskim izmenama Ustava. Podela izvršne vlasti na vladu i predsednika nije funkcionisala skladno i produktivno. A taj nesklad veoma usporava i guši.
U srbijanskom modelu višestranačja zakonodavnu, predsedničku i vladinu funkciju mnogi doživljavaju kao tri rukava na istom sakou. Mogu da postoje, ali su našem dvoručnom demokratskom biću potrebna samo dva. Treći je višak, i on poreske obveznike veoma košta. Spadam među one koji smatraju da su za Srbiju dovoljni parlament i predsednik. Parlament koji će biti, isključivo, zakonodavno telo i predsednik koji će, slično SAD – predsedničkom modelu, formirati vladu, upravljati njenim radom i biti direktno odgovoran građanima za uspešnu realizaciju svog predizbornog programa.