Tuđi ekspert svrab ne češe

Znam šta kaže Vučić kada namerno podignutim glasom vikne da ovde nema dovoljno stručnjaka i da treba neko sa strane da prepakuje astronomske dugove. Slažem se, ali to nije ključni problem. Izvori srpskih ekonomskih problema, činjenice da petogodišnje papire niko neće da kupi, hronično neefikasnih javnih sistema, obrazovanja daleko goreg od scena iz Markovićevih „Majstora, majstora“, primitivne borbe za hrast i protiv njega… zapravo nije u nestručnosti, tehničkom neznanju iz pojedinih oblasti.

Mlazni motor nekonkurentnosti Srbije, civilizacijske odsečenosti od svakog međunarodnog problema ili izlaza je duboko unutar politike i političkih odnosa. To nije od juče, izolovani incident, nego hronična bolest koja se oduvek lečila oblogama od komovice i pijavicama.

Zato problem javnog duga ne može da reši Stros Kan. Zato se naši političari i deo prve generacije kapitalističke elite pred uzgrednom posetom Krugmana ponašaju kao u jaslicama pred posetu nekog iz drugog razreda obližnje osnovne škole. Zato se gradilište mosta posećuje svakih sedam dana. Zato je vest svaki voz Železnica koji klacka prema Baru, odakle će naš fijat 500L dalje na put, da osvoji Ameriku. Sve u scenografiji porinuća Yugo Amerika pre 30 godina. Zato je ovde moguće da DS pokušava da parazitira na trockističkoj ideji ograničavanja kamata naredbom. Zato se sa tom idejom intimno slaže i najveći deo naprednjaka, skoro svi socijalisti i veliki deo tzv. Druge Srbije, koja bi valjda trebalo da bolje razume koliko je to neodrživo, skoro nezamislivo čak i u postčavezovskoj Venecueli.

Zato je toliko prevaziđenih fraza u našem političkom govoru. Tadić je hteo da premrežava Srbiju autoputevima. Ova vlast isto priča o koridorima 10 i izmišljenom koridoru 11. Dačić je u inauguracioni govor ugurao i Henrija Forda. Sve je to super. Samo što su to bile teme u Evropi i svetu davno. Danas više nisu.

Konačno, izluđuje me kad vidim da se neretko oduševljavamo strancima, stranim ekspertima, (uglavnom bivšim) političarima, ponekad isluženim bendovima i glumcima, kao provincijalna publika pred Đenkinim filmovima. I kao da sve čitamo iz skripti.

Recimo, nije Britanija na Jupiteru, postoje knjige, internet, valjda neko zna malo nedavne istorije te zemlje. Činjenica da je neko bio ministar kod Margaret Tačer ili Blera nije nesporna referenca sama po sebi. To je bilo početkom i krajem devedesetih. U Britaniji, u drugim okolnostima. U eksperimentima od kojih neki, posebno Blerovi, nisu uspeli. Neki od pomenutih potencijalnih spasilaca, kao recimo Stiven Bajers, bili su izrazito sporni i neuspešni u onome što su radili. I nisu bili političke vođe, bili su u spoljnom krugu saradnika. Završili su katastrofalno u sopstvenoj partiji.

Ali, suština je u tome da ne mora da dođe Bajers i kaže, a onda i „odluči“ da to promeni, da imamo 1.000 škola sa poljskim klozetom. Ne trebaju nam britanski ili francuski specijalisti da bismo shvatili koliko je državno kontrolisana ekonomija nekonkurentna, da nema modernizacije bez obrazovanja, a da je moderno obrazovanje nemoguće u gladnoj zemlji, sa Krkobabićem na čelu rada i zapošljavanja, PIO Fondom i 2,3 milijarde evra godišnjeg gubitka, RFZO u kolapsu, ovakvim javnim preduzećima.

U ovoj situaciji nužne promene ne mogu da sprovedu rentirani strani eksperti, bez obzira na biografije.

Potrebne su velike političke odluke, bez zadrške. Hajde da to, tu sposobnost, uvezemo iz Britanije. Lako ćemo za sporedne izvršioce. Da se okanemo sna o ekspertima koji se iznenada pojavljuju i rešavaju stvar, dok političari aplaudiraju. Ne ide to tako.

Mora da se donese odluka da nije normalno da mladi sanjaju da se zaposle posle fakulteta i u istoj firmi (javnom preduzeću) dočekaju stabilnu državnu penziju. To su, u toj Britaniji, sanjali pre 65 godina, probali su poratni laburisti i da urade. Nešto su popravili, ali se u međuvremenu sve promenilo. Sanjali su tada i o planskoj ekonomiji i podržavljenju, pa su odustali. Čak i napismeno, pod Blerom. Verovala je Tačer, kao ministarka obrazovanja, da su prethodne laburističke reforme škola uprosečavanje. Ali je onda zapravo otišla korak dalje u deelitizaciji obrazovanja. Išli su na nerve desnom establišmentu i pankeri, kao i umetničke škole pre toga, ali su u međuvremenu neke od osvojenih sloboda iz tih pokreta postale nesporne za različite strane britanskog društva.

Zato su bili veliki reformatori.

Ta svest i zrelost nama fale. Odluke o reformama moraju da donesu političari i da plate cenu za njih. Ne neko ko će doći sa strane, na ugovor o delu. Na tezgu. Ne smeta mi da pomognu, ali tamo gde to ima smisla. I gde je koherentno, a ne miš-maš, od svega po malo, i tržište i planska privreda, i torijevci i laburisti, i „Njet MMF-u“ i dovođenje Stros Kana.

Autor je potpredsednik LDP