Šta sad da radi Đilas: da prihvati Mrkonjićevu ponudu za saradnju, ili da je odbije? Pitanje je i lako, i teško, kako se uzme.
Naravno, ponuda je kondicionalna, i htela bi da ukaže na to da Mrkonjić nije partijski zakopčan, i da je sposoban da vidi dalje od svog političkog horizonta. Bilo bi to lepo za čuti kad čitava njegova pojava ne bi govorila suprotno. Kako prihvatiti da je otvoren za drugog onaj koji je nepokolebljivi socijalistički hardlajner, šampion štaviše u toj disciplini? U svakome od nas ima ponešto čime se ne bismo mogli ponositi, ali kod ovoga čoveka toga je suviše: naprosto, njegov je politički i javni moral ispod nule. Zato se i ova njegova tobožnja širina treba razumeti onako kako se jedino i razumeti može – u datom društvenom kontekstu u kojem Mrkonjićeve akcije ne stoje najbolje, i kad – pred zatvorom koji mu sprema Zorana Mihajlović – očajnički pokušava naći neka pomoćna vrata.
Nemam običaj da ljudima u nevolji stajem na muku, i prepustiću ga njegovoj sudbini, ali pitanje za Đilasa ipak ostaje: da, ili ne? Da se radi o Jankoviću verujem da bih odgovor znao: taj bi uradio isto što i sa Čedom Jovanovićem, pomalo brutalno, dakle, ali uspešno, otkačio bi ga. I još bi Mrkonjiću, verujem, poručio da zaboravi na spomenik svome idolu. Pragmatičari će Đilasu moguće savetovati drugo: ne kaži ništa, što će značiti da si kazao da, i da si napravio prvu pukotinu u njihovom taboru. Dobitak možda nije mali, ali: da li je vredan žrtve da se sve zaboravi? Kad bi pitao mene (mada ne znam zašto bi me pitao, ali recimo da bi) kazao bih mu samo ovo: prihvatiš li ruku koju ti pruža Mrkonjić, to je kao da si tvora uzeo za kućnog ljubimca. Ostalo znaš i sam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
