U kakvoj su vezi 5. i 7. oktobar? 1Foto: Medija centar Beograd

U aktuelnim raspravama o karakteru i efektima petooktobarskih promena s pravom dominiraju dva kruga pitanja.

Prvi čine rasprave oko toga koji su faktori doveli do promene pre dve decenije a koji sada, kada su naslednici starog režima ponovo na vlasti, nedostaju za „uspešan popravni “ iz predmeta demokratija i društveni razvoj. Pojednostavljeno bi se moglo reći da se radi o tri grupe aktera čiji međuodnos bitno utiče na tok i logiku događaja.

Na prvom mestu, politička opozicija mora postati uverljiva i iznaći formulu objedinjavanja oko koje može zadobiti podršku šire društvene opozicije – civilnog društva, profesionalnih udruženja, mladih, sindikata, čime se stvara dovoljno široka platforma za artikulaciju nezadovoljstva i masovnu i upornu mobilizaciju građana.

Tek tada, u uslovima neravnopravnosti, moguće je iznuditi izbornu pobedu. Neuverljiva, duboko podeljena i „već viđena“ opozicija, nesposobna da prepozna i uveže legitimne političke i šire socijalne zahteve i proteste osnovni je razlog odsustva promena.

Na drugoj strani, nezadovoljstvo učincima vlasti mora biti fokusirano na jakog lidera koji nagomilanom vlašću prazni institucije. U trenutku kada u stanju već poodmakle polarizacije on izgubi podršku spoljnih mentora, promene postanu moguće i održive. Tada i rezervisani i neodlučni donesu odluku da „napuste brod koji tone“.

Moć i autoritet i podrška spoljnog aktera je dakle treći ključni faktor. U odnosu na stanje od pre dve decenije demokratski Zapad je u znatnoj meri izgubio na premoći i pokazao prevashodnu zainteresovanost da podržava lojalne režime i lidere sve dok održavaju stabilnost i garantuju interese. Kritika demokratskih nepodopština režima ne prelazi u jasnu osudu i efektivni pritisak.

Drugi, daleko važniji je odgovor na pitanje zašto smo za dve decenije napravili pun krug i ponovo se vratili u stanje hibridnog režima. Režima koji, pored brojnih demokratskih deficita, karakteriše i stagnantni razvoj uz visoku nejednakost, rašireno siromaštvo i to u uslovima demografskog pražnjenja i odlaska mladih?

Radi se zapravo o detektovanju prirode poretka između 2000-2012. i razlozima njegovog pada, čak njegove dalje rastuće nepopularnosti čiji efekti bi se mogli sažeti u poruku: probuđene nade, izneverena očekivanja.

Građani nisu dobili ono što su delom i nerealno očekivali a da pritom ključni akteri, ili bar deo njih, nije ni imao nameru da ostvari data obećanja ili ih je prenisko držao na sopstvenoj listi prioriteta. Razočarenje, cinizam i indiferentnost postali su dominantno stanje duha, praćeno dubokim nepoverenjem u političke elite.

Komparativna istraživanja pokazuju da građanima i zaposlenima „dobro ide“ samo u situacijama istovremenog demokratskog i ekonomskog rasta, koji vode i socijalnoj koheziji i smanjenju nejednakosti. Do istovremenog ostvarivanja sva tri razvojna faktora u Srbiji nikada nije došlo.

Prvo je rast i demokratije i ekonomije, ali u situaciji „pljačkaške privatizacije“, rasta nezaposlenosti i nejednakosti u periodu od 2000. do 2008. godine, proizveo tek plitku podršku novom režimu. Nakon toga na red dolazi ekonomska kriza, uz demokratske deficite i raširenu korupciju.

Kriza i pad i demokratije i ekonomije u tom periodu su u znatnoj meri oslonjene na takvu širu evropsku i planetarnu tendenciju posle 2008. Ona vodi promeni vlasti u Srbiji 2012-2014. Staro-novi režim dolazi na valu populizma i borbe protiv korupcije koji služi da se zarobljavanjem institucija preuzmu poluge vlasti i već 2016-2017. uspostavi novi, hibridni režim.

Demokratski deficiti, politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje praćeni su, međutim, rastom (nekvalitetne) zaposlenosti i skromnim, pozitivnim stopama rasta. Istovremeno, sa pandemijom ponovo ulazimo u period pada ekonomskih pokazatelja i daljeg rasta siromaštva i nejednakosti. Ostaje gorak utisak da se decenijama vrtimo u krug.

Šta je danas moguće u Srbiji i na aparate priključenom Balkanu kao demografski ispražnjenom prostoru?

Za neku buduću strategiju promena, pre za strategiju normalizacije, to je odgovorna i nadgledana vlast koja za efekat ima pristojan i siguran život za svoje građane. Za radnike i sindikate to je ništa manje od Novog društvenog dogovora za postpandemijsko doba.

Nacionalne države moraju da urade dve ključne stvari. Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih osnovnih usluga i osnovnog dohotka. Drugo, treba doneti zakone za razbijanje tehnoloških i tržišnih monopola i obeshrabriti finansijske špekulante. Borba za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate, uvođenje univerzalnih osnovnih prihoda i usluga omogućava da ljudi prežive vremena kad dobro plaćeni posao postaje deficitaran i garantuje dostojanstveni rad i život.

Autor je predsednik UGS „Nezavisnost“

close
U kakvoj su vezi 5. i 7. oktobar? 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.