Foto: Medija centar BeogradU aktuelnim raspravama o karakteru i efektima petooktobarskih promena s pravom dominiraju dva kruga pitanja.
Prvi čine rasprave oko toga koji su faktori doveli do promene pre dve decenije a koji sada, kada su naslednici starog režima ponovo na vlasti, nedostaju za „uspešan popravni “ iz predmeta demokratija i društveni razvoj. Pojednostavljeno bi se moglo reći da se radi o tri grupe aktera čiji međuodnos bitno utiče na tok i logiku događaja.
Na prvom mestu, politička opozicija mora postati uverljiva i iznaći formulu objedinjavanja oko koje može zadobiti podršku šire društvene opozicije – civilnog društva, profesionalnih udruženja, mladih, sindikata, čime se stvara dovoljno široka platforma za artikulaciju nezadovoljstva i masovnu i upornu mobilizaciju građana.
Tek tada, u uslovima neravnopravnosti, moguće je iznuditi izbornu pobedu. Neuverljiva, duboko podeljena i „već viđena“ opozicija, nesposobna da prepozna i uveže legitimne političke i šire socijalne zahteve i proteste osnovni je razlog odsustva promena.
Na drugoj strani, nezadovoljstvo učincima vlasti mora biti fokusirano na jakog lidera koji nagomilanom vlašću prazni institucije. U trenutku kada u stanju već poodmakle polarizacije on izgubi podršku spoljnih mentora, promene postanu moguće i održive. Tada i rezervisani i neodlučni donesu odluku da „napuste brod koji tone“.
Moć i autoritet i podrška spoljnog aktera je dakle treći ključni faktor. U odnosu na stanje od pre dve decenije demokratski Zapad je u znatnoj meri izgubio na premoći i pokazao prevashodnu zainteresovanost da podržava lojalne režime i lidere sve dok održavaju stabilnost i garantuju interese. Kritika demokratskih nepodopština režima ne prelazi u jasnu osudu i efektivni pritisak.
Drugi, daleko važniji je odgovor na pitanje zašto smo za dve decenije napravili pun krug i ponovo se vratili u stanje hibridnog režima. Režima koji, pored brojnih demokratskih deficita, karakteriše i stagnantni razvoj uz visoku nejednakost, rašireno siromaštvo i to u uslovima demografskog pražnjenja i odlaska mladih?
Radi se zapravo o detektovanju prirode poretka između 2000-2012. i razlozima njegovog pada, čak njegove dalje rastuće nepopularnosti čiji efekti bi se mogli sažeti u poruku: probuđene nade, izneverena očekivanja.
Građani nisu dobili ono što su delom i nerealno očekivali a da pritom ključni akteri, ili bar deo njih, nije ni imao nameru da ostvari data obećanja ili ih je prenisko držao na sopstvenoj listi prioriteta. Razočarenje, cinizam i indiferentnost postali su dominantno stanje duha, praćeno dubokim nepoverenjem u političke elite.
Komparativna istraživanja pokazuju da građanima i zaposlenima „dobro ide“ samo u situacijama istovremenog demokratskog i ekonomskog rasta, koji vode i socijalnoj koheziji i smanjenju nejednakosti. Do istovremenog ostvarivanja sva tri razvojna faktora u Srbiji nikada nije došlo.
Prvo je rast i demokratije i ekonomije, ali u situaciji „pljačkaške privatizacije“, rasta nezaposlenosti i nejednakosti u periodu od 2000. do 2008. godine, proizveo tek plitku podršku novom režimu. Nakon toga na red dolazi ekonomska kriza, uz demokratske deficite i raširenu korupciju.
Kriza i pad i demokratije i ekonomije u tom periodu su u znatnoj meri oslonjene na takvu širu evropsku i planetarnu tendenciju posle 2008. Ona vodi promeni vlasti u Srbiji 2012-2014. Staro-novi režim dolazi na valu populizma i borbe protiv korupcije koji služi da se zarobljavanjem institucija preuzmu poluge vlasti i već 2016-2017. uspostavi novi, hibridni režim.
Demokratski deficiti, politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje praćeni su, međutim, rastom (nekvalitetne) zaposlenosti i skromnim, pozitivnim stopama rasta. Istovremeno, sa pandemijom ponovo ulazimo u period pada ekonomskih pokazatelja i daljeg rasta siromaštva i nejednakosti. Ostaje gorak utisak da se decenijama vrtimo u krug.
Šta je danas moguće u Srbiji i na aparate priključenom Balkanu kao demografski ispražnjenom prostoru?
Za neku buduću strategiju promena, pre za strategiju normalizacije, to je odgovorna i nadgledana vlast koja za efekat ima pristojan i siguran život za svoje građane. Za radnike i sindikate to je ništa manje od Novog društvenog dogovora za postpandemijsko doba.
Nacionalne države moraju da urade dve ključne stvari. Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih osnovnih usluga i osnovnog dohotka. Drugo, treba doneti zakone za razbijanje tehnoloških i tržišnih monopola i obeshrabriti finansijske špekulante. Borba za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate, uvođenje univerzalnih osnovnih prihoda i usluga omogućava da ljudi prežive vremena kad dobro plaćeni posao postaje deficitaran i garantuje dostojanstveni rad i život.
Autor je predsednik UGS „Nezavisnost“
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Škole i istorija: Koje su najstarije gimnazije u Srbiji i kako su osnovane
Brazil i urbanizam: Ovoj plaži su neboderi „oteli“ sunce – ali ona želi da ga povrati
Razlika izmedju 5 I 7 je u tome sto je petog pobedjivala demokratija a sedmog kod elite preobladala perestroika.Lagodan je zivot Becki,Samo se raskrecis I nema potrebe za zhrckom.Jebe Vas nauka,I to sindikalcno. ❣️
Dos i „otporaši“ i mi obični građani (koji smo bili dekor 5 oktobra) smo prevareni, svi smo mi radili (a da toga nismo bili svesni) na tome da SISTEM PREŽIVI, kako? Najvažnijem delu Slobine vlasti (izuzev njegove pretorijanske garde i tsl) je bilo jasno da je Sloba sve doveo u stanje „otpada“ i „rđe“ i da smo BANKROT (plate 35 evra, penzije 15 evra) da će raditi „u…a“ motka….potpuni slom…bezakonje…da im je izlaz da Slobu predaju Hagu (Miru u Moskvu) vrate Srbiju u UN, sve monetarne i tsl organizacije sveta, šatro da apliciraju ka EU…. ne bi li pare (krediti, donacije, …) počeli da stižu sa Zapada. Rečeno učinjeno, Sloba u Hagu, pare počele da stižu a crveno-crna koalicija i dalje vlada.
Da, to je to, nažalost. Samo što je to jako teško običnom čoveku da uopšte pojmi.
Srbija nije nacionalna država, nije ni građanska država – Srbija je i dalje, kao i u mandatu Saveza komunista Srbije, partijska država. Boljševici, diktatura proleterijata – vladajuća partija, diktat njenih poverenika. Toga se držao i ,liberalni G17+’. Čak je i unapredio osnivanjem bajvećeg broja agencija u Evropi čime je obezbedio universal basic income plus za desetine hiljada svojih članova. Tržišno orijentiisana preduzeća koja su nastajala u kratkotrajnim periodima liberalizacije su propala sa ratovima vođenim da bi se održala vlast karijeralnih komunista na erupciji šovinizma kojeg su negovali ,disidenti’, nacional boljševici što bi rekao Limonov. ,Pljačkaška privatizacija’ posle 2000 je ništavna u odnosu na razvaljivanje civilizacije po sebi M90 – M2000. Vojvođanska privreda koja je do diferencijacije M87 bila u rangu zapadnoevropskih ekonomija je već 1993 bila bačena 50 godina u nazad, i to u početnoj fazi digitalne evolucije. Jedina srećna okolnost je što je Politbiro sa Drugom na čelu skapirao da im se rat nikad ne može isplatiti kao korupcija inače bi danas umesto Jermenije i Azerbejdžana kolektivni mi biili jeftina sirovina ratne ,ekonomije’.
Covece, sto bre ne ides u penziju i pokazes na delu kako se ponasa moralan covek.