Sve je u stilu one narodne izreke: Use, nase i podase. Misaona percepcija društva više ne postoji. Čuje se samo, što bi Krleža rekao, najobičnije brbljanje. Nema teoretičara niti državnika od dara, snage autoriteta i hrabrosti poput Vili Branta da bar pokuša hirurškim rezom da raspori to truplo koje se zove srpska stvarnost.

Nema čoveka koji će kao vrsni geolog, proučiti sedimentaciju društva i uočiti neuralgične tačke kojima se treba posvetiti da bi društvo ozdravilo.

Nismo ni svesni u kakvom smo civilizacijskom zaostatku za svetom. Jer dok naši vlastodršci, uma ogubana, već decenijama trabunjaju o očuvanju vekovnih srpskih ognjišta, na teritoriji bivše Jugoslavije, u Americi se sve to vreme, prodaju kompjuterizovani stanovi u kojima veštačka inteligencija radi sve, od otvaranja i zatvaranja vrata i prozora, do obaveštenja da više nemate mleka u frižideru.

Ognjišta i vatrišta, to su simboli plemenskih zajednica sa jednim vođom plemena. Nas je naš vođa vratio u to pretpolitičko doba, pa nismo u stanju da se uštimujemo sa svetom koji teži kosmosu, dok smo mi ognjištarci i dalje zagledani u Prokletije, kako se zovu najviši planinski vrhovi Kosova i Crne Gore.

Srpski vođa nije slep kao onaj Domanovićev, ali njegovo svakodnevno logoreično praznoslovlje pred TV kamerama, prepuno laži i obmana, otkrivaju da vođini zdravstveni problemi gravitiraju ka ludilu. Njegova svest, njegov karakter i moral, formirani su se među Arkanovim huliganima u onoj rupi na severu Zvezdinog stadiona.

Ti momci su danas vođina pretorijanska garda i zato svako malo progovara njihovim jezikom. Sikter, lopovi, rekao je taj naš „veliki državnik“ na glavnom odboru svoje stranke. Sikter je turska reč i u srpskom žargonu znači marš ili još gore – ‘ebite se.

Pustimo međutim lingvistiku, jer je mnogo važnija poruka koju je uputio svima nama a koja glasi: „Dok sam ja živ, nikakve prelazne vlade neće biti. Samo će narod odlučivati ko će biti na vlasti.“ To je potpuno ista retorika kojom su se služili komunisti pre nego što su 1946. zaveli diktaturu.

Parola je glasila: „Nećemo kralja, hoćemo Tita – narod se pita.“ Tako se valjda tih godina, narod pitao da se bez suda, strelja na desetine hiljada ljudi. Ili da se hiljadama uglednih građana, ne samo oduzme sva imovina već da ih se pošalje na višegodišnju robiju kao neprijatelje naroda. Među njima i narodni junaci sa Kajmakčalana iz Prvog rata, poput Božidara Milivojevića iz Kruševca, trostrukog nosioca najvišeg ratnog odlikovanja – Karađorđeve zvezde.

A danas, u narod se zaklinje čovek koji za trideset godina bavljenja politikom nikada ništa za opšte dobro nije učinio. Sve vreme ganja samo svoj lični i partijski interes. Puna su mu usta ljubavi prema Srbiji, a svakodnevno i svakonoćno preko svih ekrana, samozadovoljno nas zasipa svojim nepismenim izlivima mržnje, deleći Srbiju na naše i njihove.

Pogledajte samo kako je taj politički Minhauzen odeven, dok sirotinji raji obećava povećanje penzija za nekoliko stotina dinara. Firmirana odela, firmirane košulje, besprekorna, skupocena obuća.

Pa dobro, vođo, kad se tako zaklinješ ili bolje reći zaklanjaš iza naroda, šta ćemo sa tvojim učiteljom, lažnim četničkim vojvodom i ratnim zločincem doktorom Huljom Šešeljem? Da li je to narod njemu dozvolio da protivpravno sedi u Parlamentu, vređajući i šireći mržnju prema svima i svakome osim prema tvojoj vlasti.

Šta ćemo sa tvojim ministrima, lažnim doktorandima i kupcima diploma? I još gore, sa ministrima koji od našeg novca sebi i svojoj deci kupuju stanove po Parizu i Londonu? Da li je narod i za njih glasao, ili si ih ti doveo na vlast i odobrio im da kradu?

Šta ćemo sa srušenom Savamalom? Da li je narod tebe birao da štitiš rušitelje sa fantomkama na glavi? Šta ćemo sa svim tim Vesićima, Babićima, Jutkama, Simonovićima i inima? Je li narod i njih doveo na vlast? Šta ćemo konačno sa kompletnom državom koju si ti sa svojim političkim krilom i paravojskama Službe zarobio u nadi da ćeš vladati kako kažeš – dok si živ.

Lepo je neki pametan čovek jednom rekao – dok god živimo izvan užasa, lako nalazimo reči da ga izrazimo. Ali čim ga upoznamo iznutra, nismo u stanju da nađemo više ni jednu drugu reč. I zaista život u današnjoj Srbiji nije ništa drugo nego UŽAS.

Jer svi ti događaji oko „Zvezdinog tenka“, oko „Zvezdinog duha“ iznad Marakane, svi ti silni budući stadioni za nepostojeće igrače i navijače, kao i ono sumobolno: „Sine, daj gol“, pokazuju da na vlasti u Srbiji nisu samo lopovi već i besprimerni ludaci. Obaveza je svih građana da istraju u borbi protiv ludaka, u nadi da će se u međuvremenu pojaviti pojedinac ili organizacija koji će politički artikulisati opšte nezadovoljstvo i naći način da smene uništitelje svega čega se dohvate.

Da se nađe način silaska sa vlasti „doživotnog“ predsednika. Srbija će i ovako teško ozdraviti, ali ako vođa bude predsednik „dok je živ“, sigurno preživeti neće.

Autor je novinar

Povezani tekstovi