Ukinimo rokove

Na samom kraju protekle radne nedelje saznali smo da je „nerealno“ očekivati da se lokalni i predsednički izbori u Srbiji održe do kraja godine, kako propisuje zakon o sprovođenju taze usvojenog ustava. U stvari pardon, Ustavni zakon propisuje samo da ti izbori budu raspisani do kraja 2007, a predsednica poslaničkog kluba najveće partije vladajuće koalicije kaže da će ta obaveza biti poštovana. Valja podsetiti da je preduslov za održavanje tih izbora usvajanje niza sistemskih zakona, kojih još nema ni na horizontu.
A šta bi sa onom pričom, popularnom tokom kampanje za usvajanje ovog navrat-nanos Ustava, da bi lokalne i predsedničke izbore trebalo da očekujemo polovinom tekuće godine? Ništa, pojela maca. Skupština Srbije tako nastavlja da se igra sa zakonskim rokovima. Poslednji put je javnost u to mogla da se uveri oko izigravanja rokova za izbor Državne revizorske institucije, u slučaju državnog tužioca čije ispunjavanje uslova za penziju Skupština nikako da konstatuje i mnogo puta pre toga.
A reč je o zakonskim rokovima. To znači da se oni moraju poštovati, ali džaba tupiti zube oko toga kad one koji ih ne poštuju nema ko da kazni, a nije ni propisana kazna za nepoštovanje tih zakonskih odredbi. Ali, najveći je apsurd što su to rokovi koje je Skupština sama sebi zadala, jer ona, i niko drugi, donosi zakone. Pri tom veliki broj poslanika dobija mandat iz saziva u saziv već godinama, pa to znači da je reč o istim ljudima koji su o propisivanju rokova odlučivali, nije im ih niko nametnuo.
Čemu uopšte služe rokovi? Da li je to samo trik kampanje, iz izborne ili ustavne, svejedno? Kao: Evo kako ćemo biti brzi i efikasni. I kako ti isti političari imaju obraza da , na primer, dignu poviku na sudije kada presude u velikom broju predmeta ne donose godinama? Od sudija se traži samo razuman rok, a šta je razumno je pitanje za podužu diskusiju, pogotovo u Srbiji. Poslanici su, međutim, sebe obavezali na tačne datume, ali se uvek pojavi nešto preče.