Unutrašnje rezerve u susedstvu

 Period privrednog rasta nakon krvavih balkanskih sukoba i smenjivanja gospodara rata je zaustavljen. Bauk recesije lebdi nad regionom i nema odgovora kako će se to odraziti na spoljne politike država regiona, njihove međusobne odnose i regionalnu saradnju. Evropska perspektiva regiona nije ugrožena, ali je otežana i može biti usporena. Za proces evropske integracije Zapadnog Balkana veći problem je recesija nego institucionalna kriza Unije.

Koliko god ohrabrenja donosile naznake finansijske podrške EU, otrežnjujuće zvuče reči nemačke kancelarke Merkel. Ona je poručila da političari treba da pređu preko međusobnih razmirica kako bi ostvarili bolju budućnost svojih sunarodnika. Kompromisi i ustupci su uslov za pomoćEU, naglasila je Merkelova. To bi moglo da znači da će pomoćbiti apotekarska, na kašičicu, dok će ustupci koji se očekuju biti zamašni. Jer, aktuelni problemi spojenih balkanskih sudova i dalje su veliki i protkani tenzijama, iako bi se, na sreću, teško moglo reći da je ugrožena regionalna bezbednost. Njihova kontrola u vreme ekonomskog rasta je moguća, ali pitanje je kako to realizovati u vreme globalne ekonomske krize. Pogotovo sa svežim regionalnim iskustvom načina na koji se socijalno nezadovoljstvo tranzicije lako pretače u protekcionizam, nacionalizam i sukobe. EU se teško može oglušiti na zahteve za podršku, uključujući finansijsku, sa Zapadnog Balkana. U tom procesu će ojačati uloga MMF. Region je većznačajno sektorski integrisan u Uniju. I to upravo u oblastima od ključnog značaja, bez obzira na krizu: trgovina, energija, transport. Dodatno, skoro je u potpunosti bankarski „apsorbovan“. Sve to protkano je snažnim bezbednosnim interesom Brisela oličenim u misijama Eulex i Eufor. Međutim, EU može podići letvicu kriterijuma za rešavanje kako regionalnih problema, pre svega graničnih, tako i za pružanje podrške i raznih vidova pomoći. Uniji ne odgovora da uvozi dodatne „balkanske“ probleme. Stoga je bolje proaktivno ići u susret promenama, sa što jasnije dogovorenim „regionalnim glasom“.

Ukoliko prihvatamo prioritet dobrosusedstva i regionalne saradnje, to nalaže da se Srbija, u aktuelnim uslovima, sa dodatnim angažovanjem posveti komšijama i regionu. Korisno je potražiti „unutrašnje rezerve“ u odnosima sa susedima i regionom. Nedržavni akteri tu opciju nisu zapostavljali. Naprotiv, stalno su ukazivali na njihove neiskorišćene potencijale i na neodrživost situacije u kojoj društva sarađuju bolje od vlasti. Pojedini događaji od početka godine, kao i oni koji slede, kao da ukazuju da je to, spontano ili ne, ipak prihvaćeno od nosilaca vlasti. Prvo je iz Vlade Srbije iniciran regionalni skup sa porukom da proces proširenja ne sme da se izgubi u lavirintima krize i evropskih problema. Zatim je s vrha Narodne skupštine naglašen značaj parlamentarne saradnje u regionu, verovatno najvećeg neiskorišćenog resursa za popravljanje i unapređenje odnosa sa susedima i stanja u regionu. Parlamentarna diplomatija kreće i prema novim susedima, realizovana je u javnosti neprimećena poseta čelnih poslanika BiH. Najavljena je i poseta visoke delegacije srpskog parlamenta Zagrebu. Bilo bi značajno da taj trend ojačaju i političke stranke u regionu. Istim stopama, iako manje vidljivo, ide i vojna diplomatija, što je od ključnog značaja za stabilnost i poverenje u regionu. U usponu je i „policijska diplomatija“. Sada je većopšte prihvaćeno u regionu da je jedini veliki korisnik izostanka regionalne saradnje upravo organizovani kriminal. Inače, vojska i policija su spremne da se uključe u mirovne misije, što bi predstavljalo značajan spoljnopolitički iskorak Srbije. Konačno, objavljeni su podaci prema kojima Srbija suficit u spoljnoj trgovini beleži upravo u regionu i CEFTA okviru, što je više nego jasan pokazatelj gde su interesi i dobit.

Stiče se utisak da su politički akteri sve više svesni značaja i potrebe izgradnje novog regionalnog konsenzusa, u skladu sa novim okolnostima. Uskoro bi se moglo pokazati da je za dublje pomake neophodan i politički podsticaj sa samog vrha vlasti. Jer, tu je još uvek uočljiv nedostatak javnog dijaloga i susreta. Bez obzira na to da li su razlozi na strani prošlosti, unutrašnje politike i izbornih kalkulacija ili pak u novoj regionalnoj arhitekturi nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, u suštini svi regionalni akteri će biti primorani da deo rešenja za ekonomsku krizu potraže upravo u neposrednom okruženju. Međuzavisnost se ne može ignorisati, ekonomska kriza treba da bude podsticaj, a ne prepreka za saradnju. Potrebno je više dobre volje, solidarnosti i fleksibilnosti. Preventiva protekcionizma, uslovnog refleksa vezanog za recesiju, otklanjanje prepreka i podsticaj zajedničkom nastupu u regionu i na trećim tržištima, samo su neki od mogućih scenarija. Stepen autentičnosti evropskih aspiracija meri se stepenom podrške partnerima u tom procesu. Regionalna saradnja ne sadrži recept za rešavanje svih problema. Njega zapravo i nema, ali ima korisnih iskustava, na primer Višegradske grupe. Teško je poreći da u regionu ima mnogo više interesa koji ga povezuju, od onih koji ga sapliću. Ne radi se ni o kakvom supstitutu, većo procesu komplementarnom sa evropskim aspiracijama država Zapadnog Balkana.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji