Aleksej Kišjuhas Sociolozi se ozbiljno bave fenomenom nenameravanih posledica u društvenom životu. Prvu sistematsku analizu nenameravanih posledica poduzeo je veliki sociolog Robert K. Merton još 1930-ih godina. Najbanalnije, reč je o ishodima ili rezultatima određenih aktivnosti, a za koje nije postojala namera da se dogode kada se aktivnost planirala.

Aleksej Kišjuhas Sociolozi se ozbiljno bave fenomenom nenameravanih posledica u društvenom životu. Prvu sistematsku analizu nenameravanih posledica poduzeo je veliki sociolog Robert K. Merton još 1930-ih godina. Najbanalnije, reč je o ishodima ili rezultatima određenih aktivnosti, a za koje nije postojala namera da se dogode kada se aktivnost planirala. Tipična nenameravana posledica su nuspojave kod lekova. Čuveni primer nenameravanih posledica bio je porast organizovanog kriminala nakon uvođenja prohibicije na alkohol u Sjedinjenim Državama. Postoje i pozitivni primeri ovog fenomena: nekadašnja lovišta za evropsko plemstvo danas su važni parkovi i zelene površine po urbanizovanim predelima Evrope. Postoje različiti razlozi zbog kojih dolazi do nenameravanih posledica, od prostog neznanja ili grešaka u planiranju do kratkoročno orijentisanih ciljeva. Uostalom, srećemo se sa nenameravanim posledicama u našem svakodnevnom životu. Želja da se, zbog cigarete u ustima, bude popularan među devojkama često sa sobom donese nenameravanu posledicu u vidu raka pluća. Gotovo svaka bračna svađa rezultat je nenameravanih posledica. Samo se valja prisetiti koliko je nezlonamernih opaski tipa „uska ti je haljina“ bivalo protumačeno kao „velika ti je zadnjica“.
Glasanje u Srbiji redovno proizvodi mnoge nenameravane posledice. Glasanje za određenu političku ideju tako često je proizvodilo i proizvodi sasvim suprotne rezultate. Odabir nacionalnog ponosa i dostojanstva krajem 1980-ih godina u vidu Slobodana Miloševića doveo je do posledica koje su bile sama antiteza ponosu i dostojanstvu. Odabir antimiloševićevskog kandidata 2000. godine sa sobom je doneo nenameravanu posledicu kontinuiteta i očuvanja miloševićevskog državnog aparata i vrednosnog sistema. Isto beše i na nešto recentnijim izborima. Glasači Demokratske stranke prvo su 2007. godine dobili Vojislava Koštunicu za novog starog premijera, Dejana Mihajlova za sekretara Vlade, Velju Ilića za ministra, a Radeta Bulatovića za državnog bezbednjaka. Godinu dana kasnije, dobijaju novo veselje: koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, to jest socijaliste za predsednike parlamenta, potpredsednike Vlade, ministre policije i sve ostalo. Iste nenameravane posledice važe i u suprotnom smeru: glasači SPS-a su posve nenameravano dobili Vladu sa demokratama, dok oni radikalski imaju učiti kako progutati ljubav prema Koštunici. Svi su glasači redovno dobijali nešto za šta glasali nisu. Želiš jedno, dobiješ drugo. I tako stalno, pa ukrug.
Sve ovo je veoma opasno po demokratiju u Srbiji. Jer, faktički, pod imenom demokratija, odvija se sama suprotnost ideji koja stoji iza te zgodne kovanice. Politički stav većine – zapravo, gotovo svih – najčešće se izvrne ili otuđi u svoju suprotnost. I već hronično niko ne biva zadovoljan. Gotovo patetično zvuče isticanja koliko mnogo predizbornih parola biva zaboravljeno nakon izbora. I ostaje utisak da glasači bivaju samo (zlo)upotrebljeni zarad poštovanja forme. Suština, u vidu kreacije i implementacije politike, ima sasvim drugo poreklo: ono je dogovoreno za zelenim ili kafanskim stolom, a ne oko glasačke kutije. Građani postaju nužno zlo ili paravan za dogovore koji su već ostvareni. Izbori tada deluju tek kao predigra. Istinska kopulacija dolazi u postizbornim domunđavanjima.
Zbog nenameravanih posledica, utisak je da se mnogi glasači – i demokratski i radikalski i većina ostalih – osećaju upotrebljeno nakon izbora. I sasvim isključeno kada se izbori završe. I nakon ovih izbora, glasač je u mogućnosti da vidi mehanizam kojim se kreiraju nenameravane posledice. Ivica Dačić kao ministar policije je nenameravana posledica mnogobroja glasača Demokratske stranke. Tipična za taj proces je i pijačarska podela ministarstava kao namirivanje stranačkih apetita. Baratanje „prosvetama“, „socijalama“ i „kulturama“ kao da je reč o artiklima u supermarketu ili komadima bureka u pekari najindikativnije je za ovu isključenost i upotrebu glasača. Zato su mnogima „svi političari isti“, i zato su mnogi građani mrzovoljni i nepoverljivi kada je o politici reč.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.