Foto: Wikipedia/ RogiMIPa i pored toga, prelazio sam Varadinski most peške, kako bih napravio nekoliko fotografija Dunava i Novosadskog keja u rano jutro, za moje prijatelje i kolege, stjuarde i stjuardese iz sveta, s kojima sam se koji sat ranije pozdravio u Dohi, do narednog susreta.
Ima malo i do toga što mi je strašno nedostajao svež zimski vazduh.
Prelazak sa bliskoistočnog pustinjskog peska na vojvođansku košavu u ravnici nikad ne može biti lagan za telo i kožu, ali definitivno je prijao mom umu.
Hladno, bistro, oštro čišćenje razigranih misli i svesti pomalo pomućene emocijama koje sa sobom nosi prvi susret sa porodicom, prijateljima i Novim Sadom posle gotovo jednogodišnjeg odsustva, koje se desilo usled komplikacija koje je izazvala pandemija.
Novosadska pandemijska disciplina u prvim danima delovala je besprekorno, rekao sam drugarici, pre nego što sam shvatio da je verovatniji razlog odsustva ljudi na ulicama, ali i njihov znatno manji broj na mestima po gradu – košava.
A i ako je do discipline, moja ne može da dobaci do tog nivoa – ne sada – jer sam se uželeo svega – ulica, građana, kafića, pekara, bunta.
U jednoj od brojnih šetnji od i do mesta u kom treniram, stigao mi je u ruke primerak glasnika „Novi Sad na vodi? Vidi, gari, ne može!“
Može?
Ili ipak ne može?
Novosađani su ljudi koje i pored svih koje sam radeći kao stjuard širom sveta upoznao, i dalje, verovatno, najbolje poznajem.
Da li se uvek razumemo?
Ne baš.
Mamina strana u mojoj porodici ipak je sa krajnjeg jugoistoka naše zemlje i ta linija prevagnula je, sklonost malo glasnijem, ofanzivnijem, beskompromisnijem postupanju u životu u svim njegovim situacijama.
Ćutanje i trpljenje ni u jednoj situaciji nisu opcija – čekanje i strpljenje verovatno još manje.
Svaka čast svima koji su ustali protiv planova o izgradnji „Novog Sada na vodi“, ako u to iskreno veruju – ali mi je bilo čudno da već nema formiranog političkog pokreta koji bi okupio sve Novosađane i gradio svoju platformu za naredne izbore upravo na potrebi da se ovakav projekat, koji će simbolično zakloniti pogled s obe strane reke, zaustavi.
Međutim, verovatnije je da je takvu platformu teže sastaviti iz drugačijeg razloga – ne bi imala smisla na duge staze, ukoliko ne bi podrazumevala jedno oštro negodovanje zbog nametnutog sistema vrednosti koji počiva na agresivnom nametanju nečega što Novom Sadu i Vojvodini nije svojstveno, a to su buka, galama i megalomanstvo, i ukoliko ne bi podrazumevala jednu širu validaciju stavova i zaključaka o postupanju prema Novom Sadu i Vojvodini, koje bi onemogućile uljeze poput „Galensa“ i političara koji vladaju Novim Sadom danas, da nastave da eksploatišu građanska dobra zarad svojih finansijskih i političkih profita.
Međutim, to što je posao težak, ne znači da je i nepotreban.
Razlog potrebe za širom platformom je očigledan. Novi Sad na vodi nije incident, već istorijski kontinuitet.
Saznajem da bi razloga za pobunu protiv ovog projekta verovatno bilo manje, da su sprovedene odgovarajuće procedure.
Međutim, propušta se to da je Novi Sad na vodi mnogo više od urbicida ili ekocida – on je simbolički agresivni ritual političkog i ekonomskog odnosa Srbije prema Vojvodini, Beograda prema Novom Sadu, koji nastoji biti održan naočigled svih građana Vojvodine.
Višemesečnim radovima kojima će bujni život Šodroša i Kameničke ade zameniti betonom za sebi lojalnu elitu na obali reke koja je žila kucavica našeg glavnog grada, eksploatatori će slaviti jednovekovno iscrpljivanje Novog Sada koje je počelo još poreskom pljačkom, agrarnom reformom i kolonizacijom tokom prvih nekoliko decenija nakon priključenja Vojvodine Srbiji 1918. godine.
Jednako simbolički, poplave koje su pogađale Vojvodinu tokom 1920-ih godina zbog zanemarenog hidrosistema, mogle bi biti ponovljene, na šta upozoravaju i hidrolozi.
Jedan vek kasnije, istorija nam pruža šansu da ne ponovimo grešku, ali o tome će odlučiti moji sugrađani i – Vojvodina.
Autor je publicista iz Novog Sada
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Vučić i Fabrici: Evropa i Srbija računaju jedna na drugu
Još jedan kandidat za lidera?
Zabole njega za liderstvo, nista nisi skontao…
Dokle će ova srbijanska vlast jašiti po Vojvodini?
Lepo su Slovenci rekli: koliko košta hleb koji ste nam dali u drugom svetskom ratu da platimo i da nas ostavite na miru?!
Pa oni jasu sve od severa do juga…nemaju milosti…neko se buni,a vecina cuti…
Nije to „srbijanska“ vlast nego vlast koju su slobodno izabrali građani, i to više puta, i to upravo zato što su toj vlasti alternativa ti i tebi slični. Dok god su vlasti alternativa ljudi koji uopšte i pominju reč „srbijanski“, pomiri se sa činjenicom da će vas „jašiti“ ad infinitum.
Fala. Dede mi to pojasni, al natenane.
Srbija i SPC bi trebala da prebaci svoj ideoloski centar sa Kosova u Vojvodinu dok ne bude kasno a biće uskoro. Da povuče iz svoje centrslnoevropske tradicije a ne samo iz dubina balkana.
Ti si gari malo magarence
pa misliš da smo svi blesavi.
Osim ako se ne misli isključivo na političare, pominjanje Beograda u kontekstu novosadskog urbicida je blago rečeno nekorektno..
Pre svega zato što je i sâm mučeni BG žrtva divljeg i agresivnog nasrtaja na njegov lik i identitet. Najmanje što mu je potrebno je još i NS “ na duši“..
Stvarno bi bilo sjajno da svi preuzmu odgovornost za svoje lokalne sredine, da kandiduju i izglasaju politike koje će to uspešno činiti, bez optuživanja drugih za sve i svašta.
Uzgred, ako je neko u Vojvodini profitirao od ujedinjenja 1918. , to je Novi Sad. Koji je od jednog provincijskog grada postao sedište važnog regiona. Nauštrb recimo do tada neuporedivo značajnijih Subotice ili Sombora.
A šta je Bgd bio 18. ? Kasaba u koju se i sad duhovno pretvara . Naravno da se misli na političare iz Bgd (većina i nije iz Bgd) , a ne na Beograđane.
Stanje iz 1918 se ne može vratiti, to je samo jedna od istorijskih epizoda, kao i bombardovanje Novog Sada 1848, Jogurt involucija 1988 itd. Istina je da je Novi Sad u odnosu na Sremske Karlovce bio i ostao močvara ali je istina da su Karlovci odavno ispod močvarnog nivoa. Tako da tu i bejrutsko skladištenje nije ekskluziva a proces je utemeljen u vreme prethodne vlasti, ovo je ,samo nadogradnja’. Umesto tih istorijskih magluština bilo bi smislenije napraviti posebne opštine Futog i Kać i izdvojiti ih iz Novog Sada, legalizaciju oko Mišeluka. To nije ni nacionalno ni versko ni istorijsko pitanje – to je prosto to, a ako ne, možete da pokrenete inicijativu za promenu imena Novog Sada u Podtatarsko, Futog Grad, Kaćka postpetlja itd.