Varvari i homoseksualci

 Svi oni se pozivaju na porodične vrednosti i pravoslavnu tradiciju, koja bi bila demonska prevara kad se ne bi temeljila na ljubavi i milosrđu. Slutim da je u našoj zapanjujuće agresivnoj kulturi (kako to da se ništa ne radi na tome?), povorka ponosa samo još jedan izgovor antisocijalnim nasilnicima svih boja i opredeljenja za iskaljivanje primarnog i primitivnog besa, čija je eskalacija očigledna. Koliko u nedelju, 13. septembra, građani Beograda su dobili još jedan od more dokaza o tome koliko nasilništvo nesmetano buja u nas, na primeru navijača koji su kamenovali gradski autobus i ubacili baklju među putnike. Dok je devedesetih varvarstvo bilo koncentrisano na ratištima i u obračunima između manjih i većih mafijaških grupa, toliko se ono sada proširilo i zahvatilo sve segmente i pore društva. Grupice mladih koji se, leti, kad je toplo vreme, opijaju, šutiraju limenke piva, razbijaju staklene flaše, urlaju, do u sitne sate i vređaju stanare kad se neki od njih usudi da ih snishodljivo opomene; srednjoškolci koji zlostavljaju slabije od sebe ili profesore; navijači, neutralno ime pod kojim se kriju varvarizovani mladi, koji sve sportske i društvene manifestacije u gradu ukaljaju i pretvore u ratno poprište; potezanje noža, pištolja i metalnih štangli u saobraćajnim „nesporazumima“; grupno prebijanje mladog ili starog sugrađanina bez razloga, onako iz zabave; porodično nasilje, s podrškom alkohola koji se kod nas besomučno i manipulativno reklamira znajući pri tom do koje mere je njegovo konzumiranje direktan uzrok najstrašnijih drama i tragedija i propadanja mladih života (dok smo revnosni u kampanjama protiv duvanskog dima, koji razara zdravlje, ali nema užasne psihosocijalne i opšte društvene posledice kao alkohol); naša deca obnevidela pred ekranima u igraonicama, naši maloletnici hipnotisani u kladionicama itd. itd. Ništa od toga ne uzbuđuje naše mačoizirano, patrijarhalno društvo tobož posvećeno porodičnim vrednostima. Našli su sad, naši časni srpski muževi, hrišćanski vitezovi, neprijatelje protiv kojih će da krenu, s blagoslovenim mačem, u krstaški pohod.

Da li vidite lica predstavnika homoseksualnih organizacija, nebitno da li posvađanih ili ne, jer bar imaju hrabrosti da otvoreno i lucidno progovore o svojim nesuglasicama, ili samo gledate kroz njih kroz naočare zamrljane predrasudama i afektima? Da li ih slušate ili su vam uši začepljene cerumenom i gnojem ostrašćenosti? Njihova su lica pitoma, kultivisana, urbana, njihov govor i nastup su razumni, oni nikog ne vređaju, ne nipodaštavaju, ne kleveću, ne blate, ne napadaju. Neko se žali da je nepristojno privatnu, intimnu sferu iznositi na javni trg. A šta rade naši tabloidni časopisi, neki TV kanali, puni vulgarnog, seksualnog verbalnog, slikovnog i silikonskog egzibicionizma? Da li strejt orijentacija opravdava svaki neukus i svako osvajanje javnog prostora od strane intimnog? Ako se zna koliko dece je zlostavljano u „normalnim“ porodicama, koliko ih je zanemareno, napušteno od jednog ili oba roditelja, zar se onda sme zaklinjati u porodicu? Porodica nije samo formalno-pravni okvir, već mesto uzajamne ljubavi, posvećenosti, brige, odgovornosti. Ko sme da izgovori i da stoji iza tvrdnje da imati homoseksualne afinitete znači ne biti sposoban za ljubav i odgovornost? Heteroseksualne tabadžije žena i dece, ponosni i gordi samo zato što su seksualno podobni?

Kad izađem na ulicu, kad su moja deca van kuće, ne plašim se ni lezbijki ni gejova, naprotiv. Plašim se navijača, ostrašćenih, agresivnih fundamentalista, pijanih vozača, krimosa, psihopata. Homoseksualnost nije karakterna, moralna odlika: ni vrlina ni greh. Ne utiče na društvenu, radnu, emocionalnu sposobnost. Nasilništvo je pak najteži greh, karakterni defekt, moralni idiotizam, intelektualni hendikep koji grize i razara naše društvo ostavljajući za sobom mnoštvo nedužnih žrtava i pustoš.

I još nešto za kraj. Predlažem da naši porodični krstaši budu društveno odgovorni i konstruktivni: neka preuzmu deo brige o maloletnim delikventima, narkomanima, neka pokažu svoju privrženost hrišćanskim vrednostima projektima edukacije, podrške roditeljima koji imaju decu sa posebnim potrebama, pomoći samohranim majkama i ugroženima. Neka urade već jednom nešto pozitivno, neka rade za neku od svojih proklamovanih vrednosti, neka se založe, umesto što samo buče, huču i deru se protiv imaginarnog neprijatelja. To ih, naravno, ništa ne košta. Izem ti junake!

Tatjana Milivojević, Beograd