foto: Lična arhivaKada mi je predloženo da napišem nešto na temu Moj grad, nisam se mnogo premišljao jer ako nešto znam, znam moj Novi Sad, ali čim se završio taj telefonski razgovor sa kolegom i drugom Rašom Balaćem, počela su da se ređaju pitanja.
Jel on to mislio baš na Novi Sad ili na Beočin, čiji sam stanovnik već nekih desetak godina. Na Rakovac, na čijem brdu živim, sasvim sigurno nije, jer to nije grad, a pitanje je koliko se to može reći i za Beočin. Ma, on je svakako mislio na Novi Sad, ali da li ja mogu da kažem da je to još uvek moj grad. Pri tom, najmanji je problem to gde ja stanujem i gde sam formalno upisan u birački spisak. Pravo je pitanje koliko je Novi Sad i dalje moj grad i još važnije, koliko sam ja za njega još njegov.
Iselio sam se, nimalo slučajno, iz Novog Sada i odavno ga posmatram sa poprilične distance, doduše svakodnevno i sa snažnim emocijama, ali iz perspektive moje terase, kao na razglednici, dominiraju Dunav, mostovi i Petrovaradinska tvrđava.
Ne vide se ljudi zbog kojih sam ga toliko voleo i zbog kojih sam ga napustio. Oni veliki, koji bi se videli i sa mnogo veće udaljenosti, kao Mika Antić, Đole Balašević, Aleksandar Tišma, Voja Despotov, Draško Ređep, Toza Veselinović, Žarko Petrović, Bata Pežo, Bora Fleka, Lepi Jovica i Janika Balaž, doktori za srce Čikoš i Radovanović, nisu više tamo da ga osvetle i noću. Valjda mi zbog toga navečer, sa siromašnom žućkastom rasvetom, više liči na neku palanku, nego na blještavi velegrad kako sam ga ja doživljavao čak i u podrumima pozorišnog kluba, Keca, Drezveja i Opere.
U njemu odavno više ne žive ni akademik Tibor Varadi, karikaturista Gradimir Smuđa, glumac Tika Stanić, Lepa Brena, kao ni brojni drugi znani i neznani majstori svoga zanata, sa kojima sam ga svojatao i slavio.
Na svim najvažnijim mestima, od prodavca semenki Mikija, do šefa obezbeđenja u „Dnevniku“ Mićuna, koji je bio glavni i na ulazu u prvi noćni bar u hotelu Putnik, bio je neko moj. Na čelu Doma zdravlja, gde sam lečio decu, Slavice Žarković, sad vlasnik prezimena Malešević, poslednjeg koje je nešto značilo u novosadskoj košarci, posle nedostižne Marije Veger.
Za svoje hronične bolesti išao sam bez uputa, više na divan nego na preglede: za čir i gastritis, kod moje omiljene sestre od strica, Ljilje Isakov-Hadnađev, načelnice Interne klinike, da bi me usput njen muž Dule slikovao na rengenu. Za upale mokraćnih kanala obišao sam sve šefove Urologije u poslednjih pedeset godina, od komšije Buce Berića, preko Stojkova, do Gorana Marušića, a protiv nestašnog srca išao bih direktno u Kamenicu kod Čikija i Vase Topalova, gde sam upoznao i majku mog sina Miloša, Branu Kovačević.
Za pušački bronhitis više od mene bio je zabrinut moj školski, Milan Antonić, takođe neki šef onog drugog, plućnog dela kameničkog Instituta, a kad sa njime popijem i popušim po koju, na tretman kod kumice Mirne Ređep-Đurić. A posle, kad je trebalo malo da plahnem pluća špricerima, na rehabilitaciju bih svraćao kod vlasnika najbojih kafana, od Bate Pežoa i Bore Keca, preko Mileta Pice u Točku, Čonkića u Kineskom, Vejina i Drezgića u Drezveju, Miće u njegovo Sokače ili Zokija u Žal za mladost. A, rad svežeg vazduha, do Beze na Štrandu i Salaša kod Spliće.
Kad je posle svih tih tretmana trebalo sprečiti da mi se oduzme vozačka dozvola, direkt kod načelnika SUP-a, pa bio to Pinki iz stare garde, sa kojom sam kao omladinac i novinar ideološki ratovao, ili kod mojih favorita Ostojića i Kostreševića, koji nikad nisu napravili veći prekršaj od tog drugarskog ublažavanja kazni, verovatno ne samo meni. A šta je sad ovo, dva ii tri poslednja načelnika novosadske policije, koji su postavljeni tu iz Beograda, uhapšeni su zbog korupcije i veza sa kriminalnim bandama.
To nije moj Novi Sad. Naročito od kad je na glavnom sokaku, iz čista mira, ubijen novinar, pesnik i ulični svirač, Bleki, koji je bio kriv zato što se družio sa svim šetačima u Zmaj Jovinoj i Dunavskoj ulici.
Taj Novi Sad više nema ni svoje medije ni prave novinare. Čast izuzecima, koji uglavnom rade u nekim nezavisnim novinama ili televizijama u Beogradu. Nema čak ni svoje dnevne novine kakav je nekad bio Dnevnik, a koji se danas uzima samo zbog posmrtnih oglasa. Ni televiziju kakva je nekad bila TV Novi Sad, ravnopravna sa televizijama Beograda, Zagreba i drugih jugoslovenskih, pa i evropskih gradova. Logično, nema tamo više ni velikih novinara, kakvi su bili Laslo Tot, Slavuj Hadžić, Slobodan Božović, Duško Popov, Mita Boarov, Kela Rakić, Duško Bogdanović, Toma Dražić, Velja Samolov, Branka Mihajlović, Zaga Radović, Doda Tot, Gabor Bodiš, Arpad Nemet i moja malenkost. Najbolja, zapravo jedina vredna pažnje je Ljubica Gojgić iz Beograda.
Nema više ni jedne političke stranke koja nešto znači čak ni u Novom Sadu, a kamoli u Vojvodini ili Srbiji. A Reformisti Vojvodine i Liga socijaldemokrata, zajedno sa Seljačkom strankom Dragana Veselinova, kao Koalicija Vojvodina, devedesetih su bili velesila u Pokrajini, a u Srbiji nijedna opozicija nije mogla ništa da uradi bez saradnje i podrške te dve novosadske partije.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine, sa čuvenim prozorom u Zmaj Jovinoj 4, prvo takvo u još uvek jednopartijskoj državi, bilo je revolucionarno središte grada, Vojvodine i Srbije, pa i uzor mnogima u čitavoj Jugoslaviji. Kao nekad što je bila Tribina mladih.
Odbojkaši Vojvodine iz mog Novog Sada, bili su višestruki neprikosnoveni prvaci velike Jugoslavije, a to je dva puta uspelo i fudbalerima. Da ne pričamo o bokserima, kao što su braća Kačar, džudistima kao Slavko Obadov, ili Branislavu Lončaru i Desanki Perović-Pešut, u streljaštvu. Gde je Novi Sad u sportu danas, koje evropske i svetske klubove sad možemo da gledamo u glavnom gradu Vojvodine, koji to više nije. A onda nema ni Vojvodine.
Gde su velike novosadske firme kao što su bile Jugodent, Jugoalat, Novkabel, Pobeda, Agrovojvodina, Danubius, koje su izvozile u ceo svet. Šta je sa čuvenim novosadskim Poljoprivrednim Sajmom, koji je bio najveći te vrste u Evropi.
I gde su ljudi. Gde su oni koji su sve to napravili. Neki su preminuli, neki otišli, a preostalih, uglavnom u penziji, niko da se, makar iz kurtizane, seti bar „na dan državnosti“ ili nekim sličnim povodima.
Evo, naprimer, mene već dve decenije, nikad niko nije pozvao ni na jednu godišnjicu postojanja te televizije, kojoj sam udarao temelje i podizao ugled i gledanost, punih dvadeset godina. Ko su ti ljudi koji sada o tome odlučuju? I gde su kolege kojima je Nezavisnog društva novinara Vojvodine spaslo obraz.
Gde su svi oni koji su me tapšali po ramenu dok sam predvodio proteste protiv Miloševića i još više dok sam bio u vladi Srbije. Koliko ja znam, nikad niko na proslavi neke godišnjice TVNS nije ni pitao za mene, ne samo javno, nego čak ni u neobaveznom ćaskanju uz čašicu na koktelu posle svečane priredbe. Nikad niko! Jel to moj grad?
Naravno, ima i drugačijih primera. Nedavno, zapravo tačno pre godinu dana, organizovao sam promociju svoje nove knjige „Pijani smo bili bolji“, u bašti doma JNA na Keju, i u sred epidemije korona virusa okupilo se, tom prilikom, više od dve stotine čestitih i dobronamernih ljudi, koje sam sve manje više prepoznao. Dakle, ima ih još, ali pitanje je koliko je Novi Sad još uvek i njihov grad!?
Znam ja da u ovim redovima ima i dosta staračke nostalgije za mladošću, ali još nisam toliko prolupao da ne vidim kako moj grad gubi svoje glavne karakteristike i vrednosti, o kojima mladi nemaju od koga da više saznaju.
Više informacija iz ovog grada pogledajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
