Veliki maštar gradova

Jedan od njegovih najboljih sinova, beogradskih sinova je, sasvim sigurno, veliki maštar i meštar grada arhitekta Bogdan Bogdanović (1922-2010). Razbarušeni intelektualac nemirnog duha, veliki Džoni Vokerov šetač, kako je sam sebe nazivao, kroz raskošne predele Boginje istorije i filozofije arhitekture. Više puta je priznao da ga je: „Za ceo život omađijala ta ćudljiva Gospođa Arhitektura“.

Bogdan Bogdanović nas je učio kako se voli grad. Kako se gleda, sluša i dodiruje grad, koji se može upoznati samo hodajući peške, u društvu velikog šetača Džoni Vokera. Naučio nas je da osvestimo našu teskobu i strah od grada. O gradu je govorio kao o poetičnom čudu, urbane poetike i erotike, o našoj sreći u gradovima, o gradu kao našem izgubljenom Raju. Pripovedao je zanimljive priče o čeličnim gradovima bez ptica, o idealnom Božanskom gradu ni na nebu ni na zemlji, o zanimljivim gradovima koji lebde poput nestašnih udovica… O večnim gradovima poput Jerusalima, Rima, Istanbula… Često nas je podsećao na onu Aristotelovu rečenicu: „Šta će nam grad u kome se ljudski glas ne čuje…“

Voleo je Metropole, i za njih je govorio da ih treba ljubomorno čuvati, da su evropska izmišljotina, a strepeo je nad prenabudženim čudovištima Megalopolisa i bolesnim Nekropolisima u kojima se na svakom koraku ugnezdila i razbaškarila smrt… Nekropolis je grad koji ne voli više život. Poznavao je one demone i zle Bogove, koji su bili u stanju da uvek iznova posvađaju Čoveka i Grad.

Bio je zaljubljen u Beograd, grad iz svojih dečačkih snova, i kad ga je video ranjenog, dronjavog i prljavog. Smatrao je da je nastao na najlepšem mestu na svetu, na Ušću dve prelepe reke, na jednom od najbogatijih čvorišta vodama u Evropi. Uvek se iznova čudio činjenici koju, kako kaže, nije umeo da odgonetne, da je Beograd kroz vekove i razna gospodarenja velikih sila bivao i nestajao, i uvek se iznova rađao iz svog pepela, iz tog orfejskog simbola besmrtnosti. Zato nisam poverovala u one Bogdanove reči, izrečene u nekom intervjuu u Beču: „Da mu nije žao što je napustio Beograd, da su iz njega otišli i svi njegovi studenti i oni koje je voleo…“ To nije bio Bogdan koga sam ja poznavala. Kao što nisam poverovala ni u onu šarenu lažljivu priču: „Da je Bogdan tražio da se bombarduje Miloševićev Beograd…“ Nisam poverovala, jer bi to značilo samoubistvo umetnika, intelektualca, mudrog čoveka, a Bogdan je to bio. Znam da je prezirao mrzitelje i ubice gradova! Pobunio se kada su se u našim poslednjim građanskim ratovima devedesetih počeli gotovo ritualno da ruše barokni grad Vukovar, Mostar, Sarajevo… Nisam poverovala, jer je Bogdan koga sam poznavala, znao onu finu razliku i distancu između grada i njegovih oholih i nadmenih vlastodržaca, razliku između zemlje, naroda i despotskih režima, kakav je bio režim Slobodana Miloševića.

U nekoj od svojih knjiga svedoči: „Otišao sam, uplašen, poražen i bez nade… Izabran je za gradonačelnika Beograda 1982. godine u vreme Ivice Stambolića. U to vreme, kao novinar, taj izbor sam čitala kao vreme uvažavanja i saradnje, partizanskog, komunističkog i građanskog sveta u Srbiji.

Uvek se rado sećam mojih mnogobrojnih susreta sa Bogdanom i Ksenijom Bogdanović. I poslednjeg, iz oktobra 2008. godine u Beču. Razgovarali smo do kasno u noć. Naš razgovor je, kao i uvek, prisluškivao Bogdanov i moj ljubimac, veliki Džoni Vokerov šetač. Ksenija nas je dvorila i spremila divnu večeru. Bila mu je sve. Žena, odan prijatelj, sekretarica, i asistent u svim njegovim projektima i poduhvatima. Prisetio se prijateljstva i drugovanja sa mojim ocem Mašanom Markovićem, bili su vršnjaci, i pričao mi je kako su uživali gradeći spomenik na Popini, jedan od njegovih mnogobrojnih memorijalnih objekata. Meni se najviše dopao spomenik u Jasenovcu. Sećao se gotovo svih mojih intervjua sa njim. Ja sam ih zaboravila. Smejali smo se ludo kad sam ih podsetila na jedno veče kad sam ulazeći u njihovu kuću na Čuburi izvrnula nogu. Oko ponoći, ustala sam da krenem kući, a noga mi je bila toliko natekla da nisam mogla da stanem na nju. U toj situaciji, jedino je Ksenija bila prisebna. Vozila me je u kolicima po bolnici, a Bogdan je šetao pored mene uznemiren, videći me uplašenu, držao me za ruku i dodavao mi one male reklamne flašice Džoni Vokera da se smirim i saberem.

Negde pred zoru u Beču, Bogdan mi je rekao na kraju razgovora: „Želim da umrem u Beču, i želim da me sahrane u Beču…!!!“

Sećam se, zabolela me je ta izjava. Želela sam da mu kažem – vratite se u Beograd!!! Nisam izgovorila tu rečenicu iz nekog starinskog pijeteta prema Bogdanu. Pošto smo se dogovorili da se uskoro ponovo vidimo, pomislila sam kako ću ga tada nagovarati da se vrati… Znala sam iz iskustva da nema drugog puta, da čaroliju tog trenutka ništa više ne može vratiti. Da je jednom izgubljena prilika, zauvek izgubljena prilika… Pogledala sam samo Kseniju i bila sam uverena da smo se nas dve razumele…

Kada sam se vratila u Beograd, poslala sam Draganu Đilasu knjigu Bogdana Bogdanovića: „Tri ratne knjige“, i čestitala mu izbor za gradonačelnika Beograda. Poželela sam da mu napišem još jednu rečenicu, da zamolim Đilasa da pozove Bogdana da se vrati u Beograd! Znala sam da je Bogdan dovoljno tvrdoglav i ponosan da to neće sam učiniti. Tu rečenicu nisam napisala… Osećala sam se loše tih dana. Progonila me je ta Bogdanova izjava. Morala sam nešto da uradim. Našla sam načina da se sretnem sa Radmilom Hrustanović, zamenicom gradonačelnika Beograda. Rekla sam joj da sam bila u Beču, da sam se srela sa Ksenijom i Bogdanom Bogdanovićem, i da je molim da pozdravi Dragana Đilasa i da mu kaže: „Da sam ja gradonačelnica Beograda, pozvala bih Bogdana Bogdanovića da se vrati u Beograd!!!“

Na vest o smrti Bogdana Bogdanovića, nisam poverovala u tu priču. Pomislila sam kako nam je još jednom priredio veliku predstavu. Utekao je u neki bolji i lepši svet. I radujem se da će se vratiti u Beograd makar i kao pepeo razastrt po Dunavu. I uvek se iznova kao Beograd rađati iz svog pepela, iz tog orfejskog simbola besmrtnosti…

Autorka je direktor izdavačke kuće „Plavi jahač“